Buđenje opozicije – šta dalje?

Deluje da je protest iznenadio čak i same lidere SzS i izgledalo je da zaista nisu očekivali ovoliki broj ljudi na protestu, uz sve organizacione probleme oko govornika i sl. Kada kažem da se opozicija „probudila“, tu mislim kako na ukrupljivanje i formiranje SzS, ali pre svega na buđenje opozicionih birača što je vrlo verovatno i bitnije. Nakon svega što se dešava u Srbiji i što se dešavalo u prethodnih nekoliko godina, protest u subotu je izuzetan korak napred koji se može tumačiti kao buđenje opozicije i njenih birača. Teško je ujediniti opoziciju, još teže opozicione birače – ali je izgleda situacija u Srbiji otišla predaleko, zbog čega se sada čini da je ideja o formiranju Saveza bila opravdana.

Borba za demokratiju u Srbiji se mora ponovo otpočeti. A u takvim situacijama se zanemaruju sve ostale razlike. I upravo je to protest od subote pokazao. Da „zarad demokratije“ mogu zajedno da šetaju levičari i desničari, kao i da se ponovo mogu aktivirati pojedinci iz Apela 100 koji su bili razočarani svime pre samo godinu dana. Tvrde mnogi da su učesnici protesta srednja generacija, da nema mladih i sl. Srednja generacija se borila protiv autoritarnog režima Miloševića, njima je ovo samo nova borba za bolje sutra, a znaju da je pobeda moguća i da nikada ne treba gubiti veru u to. Upravo ta srednja generacija ima odgovornost da im se pridruže i njihova deca, ako u međuvremenu nisu pobegla iz Srbije. Ono što se ipak mora naglasiti, ovo jeste bio na neki način građanski protest, ali je u suštini bio i politički. I to suštinski politički protest u kome se bori za pitanje svih pitanja, a to je upravo pitanje demokratije. Ipak opozicija mora da zna da je tek na početku puta. Ne umem da procenim koliko je ljudi bilo na protestu, ali 10.000 jeste sigurno. Da li se sećate protesta na koji je pozvala opozicija, a da je bilo približno ovoliko ljudi? Ja se iskreno ne sećam. Protesti protiv rušenja u Savamali ili nakon predsedničkih izbora imali su nepolitičke organizatore. Zato je ovaj protest od subote toliko važan. Zašto je još važan? Zato što je dao neku nadu. Malu, ali nadu. Skrenuo je pažnju i svetske javnosti na više nego problematična dešavanja u Srbiji, pošto su se prvi put posle dugo vremena u najuglednijim evropskim i svetskim novinama mogli pročitati redovi o borbi naroda protiv autoritarne vladavine. Ovaj protest je toj borbi dao više nego npr. celokupan nastup opozicije u parlamentu.

Dodatni benefit protesta videli smo samo par dana nakon njegovog održavanja. Opozicija je shvatila da je odbijanje davanja legitimiteta ovakvoj vlasti učešćem na izborima jedini način borbe i da se ne sme pristati na učestvovanje na izborima sa unapred poznatim pobednikom, koji su sve samo ne slobodni i pošteni. Uz najavu mogućih novih vanrednih parlamentarnih izbora, stigla je i najava od SzS da će se izbori bojkotovati uz ovakve izborne uslove. I to je poenta. U režimima koji su takmičarski autoritarizmi kao što je trenutno u Srbiji slučaj, opoziciji ne preostaje ništa drugo nego da bojkotuje izbore i na taj način mobiliše aktiviste. Jer ukoliko opozicija učestvuje na izborima, samo daje legitimitet i produžava Vučićevu vladavinu. U slučaju bojkota izbora, pre svega će morati da reaguju međunarodni faktori, a tu pre svega mislim na Evropsku uniju i ključne države članice. Siguran sam da neće okrenuti glavu na stranu ukoliko Srbija dobije parlament sa 250 poslanika vladajuće većine, a na kojima nije učestvovao drugi najveći politički akter što je SzS svakako postao, a što nije bilo slučaj ranijih godina u kojima je SPS bio drugoplasirani izborni akter.

Kada predsednik Republike povodom protesta kaže da je džabe i ako izađe pet miliona građana na ulice i da on ništa neće uraditi niti ispuniti zahteve – više je nego jasno da je i prestao da krije svoje autoritarne metode vladanja. Kada na to dobijemo izveštavanje medija koje smo svi videli i koje je dobro opisano kroz „Barbarizam“ – takođe je sve jasno. A ne zaboravite šta se desilo pre samo 10-ak dana. Članovi SNS-a su kupili i preostale dve televizije (Prva TV i O2) sa nacionalnom frekvencijom koji nisu propagandne televizije (Pink i Happy) Vučića i partije. O situaciji u RTS-u nije potrebno ni pisati. Neki će mi zameriti i reći da ne mogu da govorim o privatnim televizijama, već samo o RTS-u za koji kao građani plaćamo pretplatu, ali ipak mogu. Iako nikada neću ući u negiranje privatne svojine i prava da svako radi sa svojom svojinom šta želi, moramo ipak da znamo da su nacionalne frekvencije vlasništvo građana Srbije, a da ih privatne televizije samo dobijaju na korišćenje. U tom smislu, televizije sa nacionalnom frekvencijom moraju da rade u javnom interesu, a to je pre svega pravo na objektivno i istinito informisanje. Znamo svi da će i ove televizije postati propagandne televizije. „Barbarizam“ je samo posledica jednog protesta, mene više plaši „BarAbarizam“, a to je ona situacija kada „autoritarna politička baraba“ od novinara pravi poslušnike i propagandiste, što svi vidimo, a čega će očigledno tek biti. A tek ne smemo da zaboravimo šta se prethodne nedelje dešavalo u parlamentu i kako je Srbija dobila budžet bez bilo kakve rasprave o njemu i kako se opozicija ustvari kontinuirano ponižava u parlamentu.

Šta su dalji koraci opozicije? Pre svega se mora izaći iz tog i takvog parlamenta u kome opozicija služi za ponižavanje. Zatim se jasno mora reći da se izbori bojkotuju dok se ne steknu uslovi za ono što je minimalna definicija demokratije – a to su slobodni i fer izbori. Opozicija mora što pre da izađe sa jasnim spiskom izbornih uslova bez kojih nema izlaska na izbore. I od toga nikako ne sme da se odstupi. Zatim, opozicija mora da nastavi sa protestima i da ih proširi na više gradova. Od Novog Sada preko Niša i tako dalje. Kažu mnogi da promene kreću sa lokalnog nivoa i opozicija mora da pokaže građanima da imaju pravo da iskažu bilo kakav vid protesta, jer je to njihovo pravo. Opozicija mora da pokaže da su prava građana jača od jedne autoritarne vlasti, straha, nesigurnosti i kriminala. Opozicija mora da vrši pritisak na evropske institucije i da zahteva ravnopravne izborne uslove jer bez obzira na sve u vezi sa Kosovom, Evropa ne sme i neće okretati glavu od toga.

Deluje jednostavno, ali znamo svi da nije tako. Opozicija nije samo SzS, opozicija su svi oni koji ne podržavaju ovu i ovakvu vlast. Protesti su put da se nezadovoljstvo artikuliše i da se građani oslobode straha. Ovo je tek početak. Opozicija (politički akteri i građani) je probuđena iz predugog zimskog sna u kome je bila, a da li mogu da ugroze neprikosnovenog lidera u dogledno vreme – ostaje da se vidi. Posle dužeg vremena neki potezi deluju smisleno i daju pomisao da će se nešto promeniti.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu