Sve mi se više čini da će moji tekstovi biti fusnota nekog budućeg monumentalnog izdanja smrtopisa države Srbije, čije stranice ova generacija polako ispisuje.
Naše društvo danas stoji na tankom užetu zategnutom dubokim unutrašnjim protivrečnostima, dok ga nemilosrdno šibaju vetrovi promena. Ono pokušava da snagom inercije pređe provaliju i dostigne kriterijume moderne zajednice, ali je izgleda osuđeno na večito balansiranje između prevaziđenog i nedostižnog.
Ne postoje kontrolni mehanizmi koji bi obuzdali Vučićevu svemoć. On je prvi vladar Srbije koji je uspeo da izbriše ideološke razlike tradicionalno najvećih političkih grupacija u Srbiji.
Nacionaliste je pripitomio varljivim obećanjem da nikada neće priznati Kosovo.
Rusofile je pridobio bizarno familijarnim odnosom sa Putinom i fabrikovanom pričom kako je bilo potrebno srušiti srpskog i ruskog Borisa, da bi repriza devedesetih imala drugačiji, po Srbe srećniji završetak.
Građanoidi su mirni sve dok briselski pregovori teku, a mantra o bezalternativnom ulasku Srbije u EU im omogućava urednu isplatu deviznih apanaža i ne ugrožava status oktroisane elite.
Živimo u eri ideološkog sloma liberalne demokratije i završetka ciklusa ekonomskog uzleta, progresivnog napretka i neupitnog prestiža Zapada. Srbima nije bilo teško da tu ideologiju odbace, jer im ona nikada i nije bila bliska, nikada je nisu iskreno prihvatili, ni shvatili.
Mi smo u prošlom veku uspešno završili nacionalno oslobođenje, ali nikada nismo zaokružili građansko društvo i obezbedili univerzalne građanske slobode.
Nedozrelim i nedovršenim narodom najlakše se vlada uz pomoć populizma, a njegovi konzumenti misle, reaguju i komuniciraju u slikama, a ne razmenom činjenica.
Zašto onda uvećavamo dimenziju i rezoluciju tih slika besmislenom raspravom o spomeniku Stefanu Nemanji? Zar nije jasno da je to zarđali čerenac za dokone tviter somove koji sami jure na primitivna spin bućkala?
Još dok sam bio na usavršavanju u Budimpešti, šetajući prostranim Trgom heroja divio sam se polukrugu spomenika mađarskih vladara postrojenih u arhitektonskom vremeplovu od Svetog Ištvana do Lajoša Košuta.
Pomislio sam-kako bi bilo lepo da u Beogradu napravimo nešto slično, da ovekovečimo Nemanjiće, Jovana Vladimira, kneza Lazara, sve despote, Karađorđeviće, Petroviće i Obrenoviće.
Da, potrebna nam je kultura sećanja, ponosni smo na našu istoriju. Problem nije podizanje spomenika. Komunisti su u svakom zaseoku zabadali spomen ploče, posmrtnice ili poprsja i niko ih nije pitao zašto od tih para nisu asfaltirali neku ulicu, obnovili Dom zdravlja ili stipendirali decu palih boraca. Veoma dobro su znali šta znače ti mermerni podsetnici. Problem je politička zloupotreba istorije.
Nacionalni stadion, Beogradske kule, neboderski jarbol-sve će to biti spomenici našoj ludosti, pečat jedne izgubljene generacije i skupocena scenografija kleptomanske diktature.
Živimo u zemlji gde jedina državna mafija koja nije „reformisana“ i koja je preživela sve strukture vlasti nije ni KOS, ni Udba, već Fudbalski savez.
Dok su kao šuplje ruske babuške posle petooktobarske revolucije padali načelnici operativnih, analitičkih, bezbednosnih, javnih, tajnih, policijskih i vojnih službi, jedino mesto koje se držalo čvršće nego Slobina „Vila mira“ bila je fudbalska tvrđava na Terazijama br 35.
Priča o nacionalnom stadionu je priča o novom zamku u Šilerovoj ulici, jer je Kokezin topčiderski klan zajahao državu poput nekadašnje surčinsko-zemunske familije.
Prethodnici su asfaltirali puteve, ovi danas crveno-belim kranovima grade po savskom amfiteatru. Prethodnici su se pozivali na zasluge kojim su zadužili lidere DOS-a, danas Kokeza naplaćuje zavijenu glavu i gips na podlaktici kao mučeničke rane iz vremena dosmanlijskog režima. Terza žonglira sa državnim milionima, dok njegov dug pada i raste kao broj zaraženih pre i posle izbora.
Priča ne bi bila kompletna kada u njoj ne bi bilo mesta za predsednika košarkaškog kluba koji je „svoje momke“ sa istetoviranom crvenom ružom na vratu, zamenio za momke iste moralne provenijencije, samo sa istetoviranom crvenom petokrakom na srcu.
Beogradske kule su Vučićev izazov budućim generacijama da izmere falusne projekcije njegove i Đilasove političke zaostavštine.
Kao da prepisuje Makijavelijeve poruke Monteskjeu u ponoru pakla da veliki vladaoci iza sebe ostavljaju velike građevine i da one neraskidivo povezuju narod sa okrunjenim glavama. Žrtva tog socijalnog inžinjeringa i Potemkinovog igrokaza postao je i nesrećni veliki župan.
Veličina njegove skulpture treba da sakrije Vučićev kukavičluk zbog koga ne sme da uputi ni protestnu notu svom cetinjskom blizancu koji je istog tog Stefana Nemanju proglasio za vojnog, a njegovog sina Rastka za duhovnog okupatora Crne Gore.
Nosilac najvišeg crkvenog ordena nedavno je ispostavio račun svojim ordenodavcima. Ostalo je čak i za bakšiš.
Smejala se srpska javnost kada je na zidovima Saborne crkve u Podgorici osvanuo ikonopis sa likom svetog Mila evrotočivog.
U neverici su dočekane vesti iz Kruševca gde je pored Jovana Krstitelja na zidu crkve njemu posvećene naslikan Bata Gašić, koji je sa novinarki prešao na popove koji tako lako kleknu.
Mi smo dospeli u duboku kolektivnu REM fazu iz koje nas ne bi probudio ni Vučićev portret sa sve svetačkim oreolom na ikonostasu Hrama Svetog Save.
Lako bismo promenili onu narodnu „prema svecu i tropar“ u „prema kešu i tropar“.
Vučićeva opsesija da ostavi trag u srpskoj istoriji ulazi u terminalnu fazu. Počeo je da monumentima obeležava epohe svoje vladavine.
Setimo se da je i Mira Marković podigla „Večnu vatru“ pred kraj svoje vladavine, koja je umesto u večnost otišla u zaborav ili u ružno sećanje. Svaka sličnost sa današnjicom bila bi mala fide.
Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
