Budućnost nove bolesti

Kako je počela drama sa virusom korona poznatim kao SARS-CoV-2 i njime izazvanom bolešću, nazvanom kovid-19 (značenje skraćenice je: koronavirusna bolest nastala 2019)?

Postoje dve mogućnosti.

Po analogiji sa teškim i bliskoistočnim respiratornim sindromom (SARS-om i MERS-om), novi virus je mogao da se prenese sa slepih miševa na nekog prelaznog domaćina –  poput cibetke, vrste divlje mačke s velikim repom (SARS), odnosno kamile (MERS) – da tu evoluira u oblik sposoban da naruši zdravlje čoveka i da se onda prenese na njega.

Podjednako je verovatno da je uzročnik, kao dobroćudan virus, prešao barijeru između životinja i ljudi, bilo direktno sa ljuskara (po anglosrpskom nazvanim pangolin), bilo preko cibetke ili lasice, pa da je vremenom, prenoseći se sa čoveka na čoveka, stekao svoja patogena svojstva.

Druga alternativa daje svetlije perspektive za iskorenjivanje nove koronavirusne bolesti, jer je malo verovatno da u dogledno vreme isti soj virusa korona, dospevši u ljudski organizam, mutira na identičan način.

Protivepidemijska borba ima, međutim, smisla i u prvom slučaju, budući da je važno suzbiti sadašnju pandemiju, uz spremnost za suočavanje sa divljim, za čoveka patogenim virusom kada (i ako) sledeći put pogodi čoveka.

Neizvesno je za koje će se životinje pokazati da su prijemčive za novi virus. Uz energičnu akciju, SARS je nestao zato što cibetka živi u divljini, a MERS se održava (srećom, na niskom nivou, zahvaljujući ograničenoj prenosivosti uzročnika), jer je kamila na Bliskom istoku domaća životinja.

Presudan je i niz drugih činilaca.

Po svoj prilici, bolest ne ostavlja hronično kliconoštvo, ali se ne zna tačno dužina zaraznosti (izgleda da varira u širokom rasponu), pa je u mnogim sredinama nalaz dva uzastopna negativna brisa iz gornjeg dela ždrela kriterijum za otpuštanje iz bolnice.

Onespokojava, doduše, saznanje da i pored odsustva virusa traženog na opisani način, on može još relativno dugo da bude prisutan u ispljuvku i stolici, mada nema dokaza da je ta činjenica značajna za prenošenje zaraze.

Dobro je što su poznati osnovni putevi širenja bolesti – kapljice i (relativno sveže) zagađeni predmeti. Nađene su klice na, recimo, klima uređaju u sobi bolesnika, što ukazuje na ulogu aerosola.

Njegov značaj je mali zbog velikog razređenja virusa u vazduhu (smatra se da jedna ili dve klice nisu dovoljne za obolevanje), osim za zdravstvene radnike angažovane na respiratorima. Tada se pod pritiskom kiseonika raspršuje veliki oblak mikronski sitnih čestica sluzi bolesnika.

Nepovoljna okolnost je što čovek počinje da seje klice i dan-dva pre obolevanja, a napore suzbijanja još znatno više otežava podatak da među mnogim osobama zaraza protiče neprimetno ili sa minimalnim simptomima. Iskustvo sa broda „Dijamantska princeza“ pokazuje da polovina putnika s pozitivnim nalazom nije imala nikakve znake i simptome bolesti.

Takvi izvori zaraze ne seju mnogo klica, jer ne kijaju i ne kašlju, ali su opasni zbog svoje mobilnosti i neznanja da predstavljaju opasnost za druge.

Tu je i informacija o smrtnosti od 2 do 4 odsto. Stvarni procenat umrlih u odnosu na sve zaražene je daleko, možda desetostruko manji, ali je značaj nove bolesti u zakonu velikih brojeva.

Ovaj autor je procenjivao da će kovid-19 postati sezonska bolest i da će se endemski održavati, poput gripa, kada tokom jedne ili dve sezone prokuženost dostigne 60 posto. Neka predviđanja postavljaju lestvicu mnogo više – na 70 (Nemci) ili čak 80 odsto (Britanci).

To za zemlju od, recimo, 10 miliona stanovnika znači petnaestak hiljada umrlih. Svima nam je zato cilj da se obolevanje odlaže do pronalaska i masovne primene vakcine.

Kako se mi kotiramo u odnosu na Italiju i Španiju? Prednosti su nam sledeće: a) reagovali smo hitrije od njih; b) mere se poštuju mnogo više nego tamo, i c) zalazimo u topliji period, što će virusu verovatno otežati prenošenje. Dakle, verovatno je da će, posle strmog uspona otkrivenog broja zaraženih tokom narednih desetak dana, kriva početi da se zaravnjuje, pa bi se krajem aprila ili početkom maja stvorili uslovi za vraćanje normalnom životu.

Neizvesno je kada će naići drugi talas obolevanja. Možda već u junu (SARS se pre 17 godina razvlačio do jula), mada uzročnik početkom leta može da sklizne ispod polutara, da se ovde samo sporadično održava, pa da ponovo eksplodira krajem jeseni, malo pre ili malo kasnije.

Iskustvo sa Dalekog istoka pokazuje da su najbolje prošle zemlje koje su slušale savet Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i, uz manje ili više rigorozno ograničavanje kretanja, pomno tragale za obolelima, otkrivale, testirale i izolovale njihove bližnje ukoliko su pozitivni, pa primenjivale isti postupak na „kontakte kontakata“.

Mada naši stručnjaci nisu sumnjali u ispravnost te politike, nestašica testova je učinila da se od nje odustane.

Epidemiolozi i infektolozi su za svaku moguću situaciju blagovremeno napravili stručno razumne planove (algoritme ili, vojnički rečeno, supozicije), ali je njihova primena u praksi zakazivala, što je stvar tromosti i inertnosti sistema.

Jedno od mnogih nakaradnih rešenja bio je izbor objekata za preventivnu izolaciju (karantin) osoba koje su možda bile u kontaktu sa izvorom zaraze. Grupni smeštaj, uz zajednički mokri čvor, pretvorio je jednu važnu preventivnu meru u svoju suprotnost, naime u inkubator za rasejavanje zaraze.

No, nije vreme za kritike i polarizacije. Posebno je neopravdano da vlast krivi narod za sopstvene greške i propuste. Dosta nam je deoba. Hajde da se što bolje pripremimo, pa da bar naredni talas, kad god da dođe, dočekamo spremniji.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji