„Buha“ i bes Ane Brnabić

Tom prilikom izneli su i sledeće činjenice:

Već osam godina čeka se početak rekonstrukcije, pozorište od 2015. godine radi na sceni Ustanove kulture „Vuk“.

Na delu prostora na Trgu Republike broj 3 koje je koristilo Pozorište uknjižen je izvesni Aca Kajmaković, zvani Bosanac, što su oni znali i od ranije, ali su ih iz Sekretarijata za kulturu uveravali da je do tog uknjiženja koje se desilo 2017. godine došlo greškom i da će ta greška biti ispravljena.

Pre 7-8 meseci glumci su obavešteni da će dobiti još jednu scenu u okviru „Beograda na vodi“ što je njima bilo drago jer se inače „guraju“ dečja i večernja scena.

Tu radosnu vest podelio je na svom FB profilu i direktor Pozorišta Igor Bojović koji se tom prilikom zahvalio predsedniku Aleksandru Vučiću.

Uz slike rekonstruisane zgrade pošte na Savskom trgu, Bojović je izrazio svoje zadovoljstvo da će Pozorište naći svoj dom u novom centru grada, tj. u „Beogradu na vodi“.

Glumci „Boška Buhe“ su bili uvereni da će krenuti rekonstrukcija jer je 2021. godine dobijena građevinska dozvola za izvođenje radova na Trgu Republike, ali i zabrinuti jer uprkos dozvoli radovi nisu počinjali ( a građevinska dozvola ima rok trajanja).

Uzbunili su se, potekle su i suze onda kada su saznali da je ustvari plan da se celo pozorište seli na drugu lokaciju. O tome ih je obavestio predsednik Upravnog odbora Pozorišta „Boško Buha“, arhitekta Raša Dinulović.

Na sastanku sa predstavnicima firme „Beograd na vodi“ na kome je trebalo da se razgovara o usaglašavanju projekata za scenu na Trgu i scenu u Pošti predstavnici pozorišta su saznali da ustvari nije reč o drugoj sceni, već o preseljenju kompletnog pozorišta.
Tada glumački ansambl izlazi u javnost.

U njihovo ime govore glumice, članice UO iz reda zaposlenih Boba Latinović i Olga Odanović. Traže pomoć nadležnih i podršku da ostanu u svojoj matičnoj kući na Trgu Republike.

Odmah nakon tog obraćanja, Glumačka organizacija Srbije formuliše peticiju „Vratite glumcima kuću, vratite deci Buhu“. Peticiju za dva, tri dana potpisuje desetak hiljada ljudi, podrška stiže i od brojnih pozorišnih i drugih ustanova i organizacija, pa i od par političkih stranaka.

Novinari nekoliko nezavisnih medija kreću da se bave istraživanjem. Obraćaju se institucijama vlasti, tragaju za dokumentima, uzimaju izjave od osoba koje su mogle da pripomognu, a sve u cilju podrške glumcima i njihovoj želji da ih ne sele iz rodne kuće.

Predstavnici vlasti se ne oglašavaju, osim što stiže obaveštenje iz Geodetskog zavoda da nije bilo „greške u katastru“ već da je po sudskoj presudi u sporu koji je Aca poznat kao Bosanac dobio protiv Grada Beograda, 2017. godine njegova firma upisana kao vlasnik foajea i dela sale „Buhe“.

Mediji objavljuju ranije date izjave gradskih čelnika, bivšeg gradonačelnika Siniše Malog i bivšeg zamenika gradonačelnika Gorana Vesića da će „Boško Buha“ biti rekonstruisan do 2018. pa do 2020. itd.

Bivši gradonačelnik, a sada ministar finansija u Vladi Republike Srbije, Siniša Mali na svom instagram nalogu u januaru 2022. objavljuje da će se u rekonstruisanu zgradu pošte na Savskom trgu preseliti Pozorište „Boško Buha“. Ne pominje drugu scenu već preseljenje.

Posle obraćanja glumaca nekoliko dana traje buka oko „Buhe“, a onda predsednica Vlade Ana Brnabić zakazuje sastanak sa predstavnicima Pozorišta.

Posle sastanka Boba Latinović obaveštava javnost da je najvažnije da su predstavnici vlasti shvatili u čemu je problem, da premijerka ima dva moguća rešenja, da im je dala čvrsto obećanje da će ostati na Trgu Republike. Svi srećni i zadovoljni!

Odmah potom predsednica Vlade Ana Brnabić drži konferenciju za štampu. Njen scenski nastup bi se sa pravom mogao nazvati: „Buha i bes“.

Besna premijerka je još jednom demonstrirala kako vlast reaguje kad se suoči sa mogućom odgovornošću. Možda bi ona još neko vreme ćutala i pratila „razvoj ludila“ da novinarka Jelena Obućina nije takla u njenog Boga, tj. i slučaj „Buha“ dovela u vezu sa načinom na koji inače vlada Aleksandar Vučić.

To je za Anu Brnabić bila „crvena linija“ preko koje se ne prelazi. Iako je Pozorište „Boško Buha“ gradsko pozorište, iako se radi o ustanovi kulture, odbrana lika i dela vrhovnog vođe ne može se prepustiti ni gradskim čelnicima, ni Sekretarijatu za kulturu, ni Ministarstvu kulture, jedina dostojna da se obruši na kritičare jeste upravo ona, predsednica Vlade. Pošteno rečeno ona se na tom zadatku dosad i pokazala kao najuspešnija, najagilnija, najgrlatija,“najdramskija“.

Šta je ustvari rekla premijerka?

Da su problem oko Pozorišta izmislili novinari „tajkunskih medija“. Da su sve slagali, da su njihovi prilozi dostizali „neverovatan stepen ludila“, da je Jelena Obućina glavna urednica jednog tajkunskog medija gostovala na drugom tajkunskom mediju da bi prozvala Aleksandra Vučića.

Umesto dokumentacije vezane za Pozorište predsednica Vlade je pokazivala uredno pripremljene citate medijskih priloga, sve ih kvalifikujući kao lažne, neprofesionalne, nad kojima ona može samo da se zgražava i ispoljava opravdan bes.

Ona je ta koja zna pravu istinu koja je inače bila dostupna i drugima, ali niko nije bio zainteresovan da sazna „proverljive činjenice“. To što se ona nije oglašavala prethodnih dana opravdala je namerom da se uveri dokle ide „ludilo“.

Premijerka je presudila da je uzrok „ludilu“ politička zloupotreba „Buhe“.

Nikad nije bilo ni primisli da se Pozorište kompletno preseljava, već da samo, o radosti, dobije još jednu scenu u „Beogradu na vodi“; glumci Pozorišta su bili „frustrirani“, nisu ni pominjali preseljenje, ni Acu Bosanca; vlast je „iskomunicirala“ sa glumcima; novinari su lako mogli da provere sve činjenice, a ne da ih izmišljaju, manipulišu sagovornicima i „navlače jadne ljude“ da daju podršku za nešto što uopšte nije problem; svi su mogli da provere ključnu činjenicu da je „budžetirano“ 5, 5 miliona evra za rekonstrukciju „Buhe“, ova vlast je jedina koja se brine i ostvaruje velike poduhvate u kulturi (sledi obavezno nabrajanje grandioznih uspeha i takođe obavezno nabrajanje teških grešaka „bivše vlasti“ koju je li, podržavaju „tajkunski mediji“).

Idemo redom. Šta su to ustvari mediji do „ludila“ lagali? Na koji način je to slučaj „Buhe“ „ispolitizovan“?

Mediji su preneli podatke koje su saznali od predstavnika Pozorišta. Sve što je na početku ovog teksta navedeno obelodanili su predstavnici Pozorišta.

Mediji su pokušavali da od institucija vlasti dobiju informacije, institucije su ćutale, osim pomenutog Geodetskog zavoda.

Vlast nije ni na koji način „iskomunicirala“ sa Pozorištem, osim ako Ana Brnabić firmu „Beograd na vodi“ ne tretira kao predstavnike vlasti jer je Pozorište samo od njih dobilo informacije šta im se sprema.

Izjave Siniše Malog o preseljenju nije videla, kao što nije videla ili nije čula glumce koji nisu bili „frustrirani“ tek onako kao osetljiva bića, već zbog informacije da se sele. (Poznat nam je taj manir. To je ono kad dr Nestorović stoji pored Vučića i kaže da nema razloga da se plašimo najsmešnijeg virusa na svetu, tj. korone, Vučić se tome smeje, a onda se izdere na novinare: „Nemojte da lažete nikad niko nije rekao da je ovo najsmešniji virus“).

Brnabićka nije čula ni videla ono što ona nije želela da vidi i čuje i što odudara od njenog tumačenja stvarnosti.

Na koji način je izvršena „politizacija“ slučaja „Buha“? Čime to premijerka dokazuje? Time što je par političkih stranaka dalo podršku Pozorištu? To je nadahnulo premijerku da se ostrvi na „bivšu vlast“. Zašto političke stranke ne bi smele da se izjašnjavaju?

Šta je uloga političkih stranaka? Podršku „Buhi“ dao je i ministar u njenoj Vladi, Rade Basta. Zašto je svako izjašnjavanje političkih stranaka o nekom „poduhvatu“ vlasti „politizacija“?

Baukom „politizacije“ zastrašuju se svi oni koji ukazuju na nepočinstva vlasti.

Zalepiš etiketu „politizacija“ i onda oštećeni krenu da se brane „ne, nismo mi politizovani, molim vas nemojte da se stranke izjašnjavaju, nemojte politički angažovane osobe, to nam smeta u našoj pravednoj borbi“.

A onda ide „atomski zdesna“ ili „sleva“: „Političke stranke ne zanimaju stvarni problemi građana, pogotovu ih nimalo ne zanimaju problemi kulture itd, itd..“ Aman, zaman! Ceo naš život je politika.

Pa i kulturna politika!

Odricanjem prava da se bilo ko bavi društvenim problemima osim stranaka na vlasti je način da se svima zapuše usta i obezbedi ekskluzivno pravo strankama na vlasti da su samo one legitimni zastupnici istine, o lažima da ne govorimo.

Kad Ana Brnabić jasno kaže:“ Od kada je okosnica vlasti SNS…“ to nije „politizacija“? Ne, to je valjda svemoć vlasti!

Da se vratimo ključnim argumentima premijerke Brnabić. Nije videla ni čula izjave Siniše Malog, ne zna za planove „Beograda na vodi“, neka druga vlast je prodala deo Pozorišta Peconiju, tj Aci Bosancu, a ona će to sad da reši na jedan ili drugi način, tj. pogodbom sa Acom Bosancem.

Tačno je da je u maju 2000. Peconi od opštine Stari grad kupio poslovni prostor na spratu zgrade u kojoj je i Pozorište. To kao i vlasništvo koje je „Prosveta“ imala nad delom prostora bili su kamen spoticanja zbog kojih rekonstrukcija nije ranije počela. Kako sam obaveštena taj problem je na neki način razrešen.

U međuvremenu, Grad Beograd preuzima vlasništvo nad svim poslovnim prostorima beogradskih opština. Grad Beograd je bio u obavezi da štiti svoju imovinu. Kako je došlo do toga da se firma Ace Bosanca uknjiži na prostor koji je namenjen pozorištu?

Da li je taj prostor Grad Beograd prodao ili je kako neki tvrde, veštak pogrešno „izveštačio“ pa umesto sprata pripisao Bosancu deo prizemlja, ne znam. Pitam:

1. Kada je 2016. godine Peconi iliti Bosanac tužio Grad Beograd (gradonačelnik Siniša Mali) da bi dokazao svoje vlasništvo, zašto Grad Beograd, tj. pravni zastupnik Grada, Javno pravobranilaštvo, nije „odbranilo“ svoje vlasništvo na Trgu Republike broj 3? Zašto tada nije došlo ili do pogodbe ili do ispravljanja greške veštaka ili koga god bilo i tako se predupredilo da se 2017. godine Peconi iliti Bosanac uknjiži nad delom prostora namenjenog Pozorištu? Ako Grad nije mogao da „odbrani“ svoje vlasništvo, zašto tada nije problem rešen na jedan od načina koji sada premijerka nudi?

2. Zašto je Grad Beograd tek prošle godine potpisao ugovor kojim Pozorištu „Boško Buha“ prenosi pravo korišćenja prostora na Trgu Republike? Da li je tačno da tim ugovorom nije obuhvaćen foaje i deo sale Pozorišta? Da li to znači da je Peconiju iliti Bosancu priznato vlasništvo? Ko onda može da veruje da je postojala iskrena namera da se pozorište rekonstruiše? Kako bez foajea i dela sale? Da li je zbog toga odlagan početak rekonstrukcije, a Pozorište polako „uplivavalo“ u „Beograd na vodi“?

3. Vrhunski argument premijerke: „Budžetirano 5,5 miliona evra za Pozorište „Boško Buha“. Piše li u budžetu da su te pare za prostor na Trgu Republike? Ne piše. Možda su planirane i za rekonstrukciju na Savskom trgu. Svakako da bi neke pare morale da se potroše bilo da se radi druga scena ili se celo pozorište seli na Savski trg. Kome verovati, Siniši Malom i šefovima firme „Beograd na vodi“ koji su tvrdili „preseljenje“ ili Ani Brnabić koja tvrdi „druga scena“? U svakom slučaju pare su potrebne bilo da se radi rekonstrukcija na Trgu Republike bilo na Savskom trgu. U budžetu pare nisu „obojene“. Sad se farbaju kako vlasti odgovara.

I šta ćemo sad?

Nema druge nego da se nadamo da će stvarno problem biti rešen, da će Pozorište „Boško Buha“ dobiti novu, rekonstruisanu scenu na Trgu Republike br. 3 i da nikad nećemo čuti: „Nemojte da lažete, nikad to niko nije rekao“.

Autorka je bivša pomoćnica gradonačelnika Beograda zadužena za kulturu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.