„Buha“, Šodroš, Savski nasip – junaci iste priče

Da li je to moguće?

Da li je moguće da neko plače zbog seče jednog drveta?

Da li je moguće da neko plače zbog jednog dečjeg pozorišta?

Ako se ne udubljuješ, možeš da pomisliš, pa, te žene stvarno preteruju.

Nisu otpuštene sa posla, nije ih ostavio muž, nije ih čak ni zlostavljao, nisu doživele nikakav lični gubitak. Zašto onda plaču?

Zbog drveta plače ekološka aktivistkinja sa novosadskog Šodroša, koja kaže da je drvo staro ko zna koliko i da taj čovek koji je došao da ga poseče ne može rukama da ga obgrli.

Ali, nije on ni došao da grli, nego da seče.

Da podsetimo, Šodroš je naziv za zelenu oazu Novog Sada koja predstavlja rezervat retkih biljnih i životinjskih vrsta oko rukavca Dunava, ujedno i omiljeno mesto Novosađana za odmor i rekreaciju.

Ali sada je to i mesto gde Grad planira izgradnju stambeno-poslovnog kompleksa „Novi Sad na vodi“, a prva faza realizacije tog projekta je dunavski most na Šodrošu koji gradi kineska kompanija. Svakako je novi most potreban Novom Sadu, kažu aktivisti, ali mu tu nikako nije mesto.

Zbog pozorišta plače glumica Olga Odanović. Plače zbog mogućeg iseljavanja dečjeg pozorišta „Boško Buha“ iz strogog centra Beograda, sa mesta gde postoji već 73 godine, u neposrednoj blizini Narodnog muzeja i Narodnog pozorišta.

Ko god je tu dolazio kao dete, dovodio svoju decu, ili unuke, ili đake, ne može ostati ravnodušan na samu pomisao da „Buha“ bude proteran iz srca grada zarad nekog novca u nečijem džepu.

Čak i da u to pozorište nikada nije kročio, ako nije napustio dete u sebi – ne može biti ravnodušan. Kada to dete napustimo, izneverili smo najčistiji deo sopstvenog bića, što postaje dobra osnova za razne nečasne radnje.

Pitam se šta povezuje glumicu Olgu Odanović i aktivistkinju sa Šodroša.

Antički filozofi razlikovali su tri vrste ljubavi: eros, filiju i agape. Ono što je zajedničko za prvu i drugu vrstu jeste potreba da ljubav bude uzvraćena.

Agape je potpuna i bezuslovna ljubav – prema ljudskoj civilizaciji, prema prirodi, prema umetnosti. I ova ljubav ne traži ništa zauzvrat.

Kao primer za agape obično se navodi ljubav Isusa Hrista prema ljudima. Osećati agape znači imati istinski dar od Boga, i takvi ljudi su retki. Čini mi se da upravo suze glumice i aktivistkinje potiču od takvog osećanja.

I, dok se u centru prestonice vodi borba za spas dečjeg pozorišta, koja izgleda dobija pozitivni epilog, samo se postavlja pitanje zašto se toliko čekalo i zašto se dozvolilo da se javnost uznemiri, i dok se u Novom Sadu već mesecima bije bitka za spas šume, evo još jedne drame.

U Novom Beogradu, na Savskom keju, jedni kopaju rupe, a drugi ih zatrpavaju.

Policija štiti ove koji kopaju, a legitimiše ove koji zatrpavaju i preti im hapšenjem, dok oni napominju da ne postoji zakon koji zabranjuje zatrpavanje ilegalno iskopanih rupa.

Dakle, rupe, odnosno kanali za vodovodne cevi i strujne kablove, za potrebe splavova, iskopani su bez papira i dozvola, tvrde okupljeni građani i aktivisti organizacije „Za naš kej“, dok druga strana kaže da su dozvole izdate, samo što ne želi da ih pokaže.

Bušenje Savskog nasipa, tvrde aktivisti, zabranjeno je Zakonom o vodama, zato što bi to moglo da ugrozi njegovu osnovnu funkciju, a to je zaštita od poplave.

Prilikom izlivanja Save voda je znala, u šta sam se sama uverila više puta, da se popne skoro do vrha nasipa.

Jasno je da bi u slučaju njegovog popuštanja bili ugroženi ne samo stanovnici novobeogradskih blokova, njih više od 100 hiljada, nego gotovo i ceo Novi Beograd.

I sve se ovo dešava u neposrednoj blizini spomenika Mahatmi Gandiju na kome piše: ti budi promena koju hoćeš da vidiš.

Da li su ovi ljudi, mislim na građane koji brane Savski nasip, na aktiviste koji brane Šodroš, mislim na glumce i građane koji brane „Buhu“ i koji su to pozorište možda i odbranili, da li su oni već odlučili da budu promena koju žele da vide?

Da izađu iz svog komfora i pokušaju da promene ovaj svet nabolje ili da barem spreče da ne postane još gori.

Portugalski nobelovac Žoze Saramago u svojim autobiografskim beleškama opisuje scenu u kojoj se njegov teško oboleli deda Žeronimo pre odlaska u bolnicu – znajući da se odatle više neće vratiti u svoje selo – oprašta od svakog stabla drveta u dvorištu, grleći ih jedno po jedno.

Pisac kaže da ako takvom prizoru prisustvuješ i ne obeleži te za čitav život, znači da nemaš emocija.

Da, ako neko hladnokrvno može da gleda ženu koja plače zbog pozorišta i ženu koja plače zbog drveta, znači da nešto s njim nije u redu.

A da ne govorimo o onima koji su uzrok tih suza, kao i gneva građana Novog Beograda. Za ove izazivače suza i očaja malo je reći da nemaju osećanja.

Oni su u svom emotivnom pražnjenju otišli dalje, preko nulte tačke, u zonu negativnih emocija gde spada i prezir prema tradiciji, vrednostima, prema prirodi, prema potrebama zajednice, prema svemu što predstavlja prepreku za materijalnu korist.

Uvek ista priča. Na jednoj strani javno dobro, na drugoj profit za sasvim mali broj ljudi.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.