Bujke kao gondolijer

O onoj daljoj i to svetloj budućnosti konstantno nas obaveštava Veliki Kan. Pomenuta J. N. je u jednom dahu i bez zastoja usled izveštaja o vremenskoj prognozi, onako iznebuha, pročitala i vest o još jednom megalomanskom projektu u Beogradu.

Posle famoznih projekata kao što su utopistički „Beograd na vodi“ kojim je započeto urušavanje savskog basena i desnog priobalja reke Save; Vesićevih vremenski dugih kao polarna svetlost novogodišnjih rasveta i bačenih ogromnih para na novogodišnje mamutske jelke; urbane bahatosti gradske vlasti o obojenoj kičerskoj muzičkoj fontani na Slaviji;

beogradskih tunela nasred ulice koji ne vode nikuda; najavljenog jarbola od preko 300 miliona evra; apsurdnog projekta rekonstrukcije Savskog trga sa statuom velikog župana Stefana Nemanje užasne visine od čak 28 metara, itd; itd; ovoga puta Javni servis u vremenskoj prognozi saopštava i vest o tzv. projektu „Gondola“ koji bi ŽICOM spojio obale Save od Ušca do Kalemegdana.

Dragan Bujošević (nekada urednik popularne TV emisije „Nije srpski ćutati“ i dobitnik nagrade za novinarstvo „Braća Karić“), danas direktor RTS-a, poručio je preko spikerice vremenske prognoze tog 27. marta o. g. da će buduća gondola biti „moderan vid premošćavanja Save“. Ova „velika turistička atrakcija“, doslovice je rečeno, biće „u funkciji bezbednosti i komfora za pešake i bicikliste“ (SIC). Bilo je još tu nesuvislih detalja kao onih o 25 kabina na žici, ili onih o prevozu gondolom preko Save čak i do 3.000 putnika za jedan sat, itd; itd.

Uvaženi stručnjak, arhitekt Dragoljub Bakić lepo reče (DANAS, 26. 3. o. g.): „Daj Bože da ih toliko nahvataju za čitav mesec mada postoji i varijanta da putnike gondole dovoze autobusima iz cele Srbije jer su to već vežbali i odlično im ide.“ Dobitnik NIN-ove nagrade za roman „Luzitanija“ Dejan Atanacković kaže: „Nije dovoljno reći da je gondola neki proizvod naprednjačke banalnosti.

Ona je najpre jedno sasvim neskriveno otelotvorenje državnog kriminala, deo procesa kojim se planski ubija grad, i tek je u tom kontekstu moguće tumačiti svako njeno, pa i estetsko značenje“. (NIN, 28. 3. o. g.)

U pomenutoj vremenskoj prognozi Javnog servisa nismo čuli da li će i hoće li lično i direktor RTS-a Dragan Bujošević biti jedan od budućih „veslača“ na žičari beogradske gondole na relaciji od posečenih stabala na Ušću do oštećenih kalemegdanskih zidina. Kao eventualno budući gondolijer D. B. bi mogao da umesto žica na gitari koristi čelične sajle i da zapeva:

Plovim gondolom iznad Save

Dok mi Veliki Kan sedi na vrh glave.

Srpski je danas dobro ćutati i slušati Velikog Kana

Koji još od Feketića pa preko savske obale i Savamale

Gradi mahale i kule za nas

Koji kao mule samo ćutati i veslati znamo.

Pitam se kako to da se na RTS-u na čuju mišljenja i glasovi stručnjaka u vezi s ovim (ali ne samo ovim) projektom? Kakva je svrha i funkcija nacionalne RTS i da li je Javni servis na trasi da postane NJEGOV apologetski servis? Očigledno se radi pod devizom da projekt „Budućnost Srbije“ uđe u sve pore informisanja pa i vremenske prognoze RTS-a u cilju potiranja i prenebregavanja mišljenja stručne javnosti. Poruka dugoročne prognoze Velikog Kana uperena je na disciplinovanje svih medija i škopljenje misli svih pa i onih iz stručne javnosti.

Očekujem da se ovakva uređivačka politika RTS nastavi i produži i na popularnu „Slagalicu“. A tek „Potera“ ce zasigurno da potre sva mišljenja kvalifikovane javnosti o opasnostima od najezde savremenih Vandala i Glodara na Beograd. Moja su predviđanja, ako tako bude, i sam Veliki Kan, onako kako to samo on ume prebodobljeno odahnuti i biti konačno zadovoljan ovakvom programskom šemom RTS-a.

Autor je bivši diplomata u penziji