Buka, bes i bojkot

Nisam politički analitičar pa ne mogu da tvrdim, ali kao običan građanin Srbije smatram, ili, da budem pošten do kraja, voleo bih da je ova naša lupnjava istovremeno i poruka opozicionim političarima da odustanu od bojkota i izađu na izbore.

Politički analitičari mogu da govore svašta i da pritom daju bilo kakva (ili nikakva) obrazloženja – mogu čak i da nasred javnog servisa kažu da ovo naše glasno nezadovoljstvo nema veze s politikom, da tobože dižemo buku i galamimo samo zbog karantina, policijskog časa ili zatvorenog prostora – mogu oni da kažu šta god žele, ali svi vide da nam je i politički i psihofizički dogorelo do nokata; ne da hoćemo da iskočimo iz prostora, nego i iz sebe.

Poslednji put kada sam pisao o politici – mada ličnu političku naivnost sebi nikada nisam odricao – bilo je onda kada sam rekao da se kod nas opozicija nikada nije ujedinila do neprepoznatljivosti, već uvek samo prividno, drži vodu dok izbori prođu, a da ovoga puta nije uspela ni toliko, što je za nas loše, a za njih i loše i sramota.

Sada me ta moja ista politička nezrelost navodi da u ovom našem svakovečernjem performansu i kuhinjskom orkestriranju vidim nekakvu šansu za promene.

Možda ja ovom protestnom šloseraju dajem preveliki značaj, ali u njegovim zvucima čujem i poruku političarima u opoziciji da, ako već nisu bili u stanju da budu ujedinjeni u bojkotu (kao ni u čemu drugome, uostalom), onda neka barem sad izađu svi na izbore, ujedinjeni ili razjedinjeni, svejedno, cenzus je ionako smanjen.

Za izlazak na izbore sigurno i dalje ne postoje ni minimalni uslovi, ali postoji velika potreba, to ova larma barem meni pokazuje; pritom, mislim da ja to ne bi ni trebalo da objašnjavam onima koji od politike žive.

Nema od kukanja ništa, niko vam neće dati bolje izborne uslove ako ne mora, a kako trenutno stoje stvari, Vučić to niti mora niti će ga neko na tako nešto primoravati.

Probajte onda makar jedno, izborite se da se iz poslaničkih klupa sutra čuje i neki drugi glas osim glasa naprednjaka i njihovih prilepaka, da u skupštinski rijaliti uđe i neko pristojniji od likova na koje smo (nažalost) navikli i, što je naročito važno, da taj neko može da se čuje i vidi i u Gornjim Striževcima kod Bele Palanke.

Nisu ovo izbori za velike programe i veliku politiku, pa ni za veliku opoziciju, zato tu reč pominjem u najširem mogućem smislu.

Naime, kad kažem opozicija, ne mislim na nomenklaturu poput levo-centar-desno, niti na parole u kojima ima kralja, otadžbine i slobode narodu, ne merim čak ni stepen političke istrošenosti nekih političara iz opozicije, sve mi je to nevažno, pod opozicijom podrazumevam samo one koji će sutra biti spremni da (bilo kakvo) svoje mišljenje izgovore nezavisno od toga šta o tome misli predsednik (i šef).

Kampanju je stoga najbolje potpuno prizemljiti, ostaviti velika, a posebno ona nerešiva politička pitanja, i usresrediti se samo na davanje veštačkog disanja institucijama i na obnavljanje zdravog razuma u društveno-političkom životu.

Rečju, insistirati samo na tome da svakodnevica u kojoj vas vrh političkog vrha konstantno pravi budalama nije i ne sme da bude naš izbor.

Vučića ne treba napadati zato što nije u stanju da reši pitanje Kosova; još gore je obećavati da neko iz opozicije ima „ključ za Kosovo“, kad svi znamo da ga niko nema, to jest da nema rešenja koje može doći za kraće od sto godina.

Ne treba potencirati ni to što je na sceni politika kojom navodno postajemo kineska provincija, kada je možda samo pitanje vremena kada će to da postanu i mnogo veće zemlje od Srbije.

Dakle, nemojmo sad otvarati pitanja istorijskih procesa u kojima mišljenje Srbije i srpskih političara nikada nije bilo presudno.

Da bismo sutra bili u stanju da rešimo barem one političke probleme koje možemo, recimo da unapredimo bezbednost Srba i drugih nealbanaca na Kosovu, zaštitimo srpsku kulturnu baštinu na tom prostoru ili se pobrinemo da kineski investitori ne dobijaju rastegljiva prava a nikakve obaveze, najpre moramo da postanemo normalno građansko društvo.

Mi to danas nismo, jer nemamo društveni dijalog, nemamo čak pravo ni da čujemo drugačije mišljenje.

Preciznije, to pravo nam zavisi od predsednika jer drugačije mišljenje možemo čuti jedino opet od njega, ako ga on sam promeni.

Svi drugi politički akteri, plus neki politički analitičari, plus mnogi novinari, služe samo da proizvode politički odjek.

A da bi sve bilo apsurdnije, i te osnovne političke koordinate čitaju se samo iz jedne jedine baze podataka – istraživanja javnog mnjenja i procene uticaja rejtinga samog predsednika.

Dakle, pitanje političkog izbora u junu nema veze s time da li će Srbija (zaista) imati najveći privredni rast u regionu, da li će nam rezultati Pisa testova biti gori nego prošle godine ili da li ćemo opet nespremni dočekati neku prirodnu pošast, već samo s potrebom da se politički uzdrmaju oni koji nas već godinama i estetski i mentalno ponižavaju, oni koji nam prostakluk serviraju kao pristojnost, a poluznanje poltrona kao stručnost, oni pod kojima, ukoliko ste profesor ili umetnik, imate najgrublje uzev dve opcije – da sve ovo što se dešava javno branite ili da ćutite i udarate u šerpe.

To je nešto što nema veze s velikom politikom, to je jedna velika građanska tuga.

Možemo li da zamislimo kako će izgledati kultura dijaloga u Srbiji ako u Skupštini ostane ista raspodela političke misli, građanske pristojnosti i ličnog integriteta, ili ako situacija po tim parametrima bude još gora (što je u slučaju bojkota izvesno)? Kako će izgledati medijska slika u Srbiji ako Vučićevi poslanici i dalje budu „puštani“ na pristojne građane koje će zatim, po nenaručenom ali razrađenom postupku, kidati na komade na tabloidno-televizijskim spravama za mučenje?

Čega ćemo se još sve nagledati ako tome niko ne bude mogao da se suprotstavi, ako u Skupštini uopšte ne bude drugačijih političara (ljudi), a N1 bude vidljiv samo u gornjem delu Bulevara Zorana Đinđića na Novom Beogradu?

Evo čega: vidimo da i Bujoševića pripremaju za novi mandat direktora RTS-a, mada, skreno rečeno, zaista deluje kao šala.

Stvarno, ne znam zbog kakvog je već odavno požutelog legitimiteta on toliko potreban naprednjacima, ali to nije ni važno, važno je da sve miriše na dalje pojačavanje samocenzure na RTS-u koja je i do sada bila na nivou nedostojnom javnog servisa… na još jednu medijsku deceniju koju će pojesti skakavci.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU