Petak, 11:52 časova. Profesori, studenti, građani Kragujevca… Tišina. Sve je stalo. Misli su zamrznute u trenutku, a obuzima nas neki neobjašnjiv osećaj mira i prisustva nečega većeg od nas samih. Kao da smo na mestu gde se duša smiruje, a kolektivni duh budi.
Oko mene – kulturni, ponosni Kragujevčani. Ljudi koji ne kleče. Ljudi koji čuvaju dostojanstvo i znaju zašto su ovde. U vazduhu se oseća ponos, ali i ljutnja i prkos prema nepravdi. Mislim na žrtve ovog sistema i preispitujem – šta smo propustili da uradimo da bismo izbegli ovo mesto i ovaj trenutak? Bukvalno stojimo na raskrsnici – kakva simbolika.
Okrećem se. Mladi ljudi su svuda.. Deca su nam kod kuće – previše mala da budu ovde. Pre polaska zatrpavali su nas pitanjima: „Hoće li vas tamo neko povrediti? Hoće li vas udariti kolima?”. Njihove male glave pune su strahova koje nisu sami smislili. Brinu – kao i njihovi vršnjaci. Sve mi se to vrti u glavi.
Kako vreme prolazi, iz šume misli jedna se jasno izdvaja – Ovu bitku moramo da dobijemo zbog njih, mladih. Zbog njihove budućnosti. Jedino rešenje je konačna pobeda i ništa manje od toga ne smemo da prihvatimo.
Posle 15 minuta tišine, jedan student trgnu me rečima: „Slava im”. Kiša i dalje pada.
Bilo je to 15 minuta tišine – dostojanstvene, veličanstvene, srpske. Srbije koja pamti i ne odustaje.
Miljan Beloica predsednik Pokreta građana – Kulturna revolucija
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog rada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.