Već nekoliko godina često čujemo da je svet iz monopolarnog prerastao u policentričan. Mi Srbi – sve dok kao grom iz vedrog neba nije odjeknulo tursko, nesumnjivo namerno a ne greškom prouzrokovano, obaranje ruskog aviona – tome smo se po pravilu radovali. A i kako ne bismo s obzirom na to šta smo doživeli u doba nesputane američke dominacije. Međutim, vreme je da posle „turskog šoka“ (koji je došao umesto priželjkivanog „Turskog toka“) o svemu dublje razmislimo i u skladu sa tim počnemo, koliko smo za to u stanju, da delujemo. Geopolitika zahteva racionalan a ne emotivan pristup. Iz njega proizlazi da policentrizam sam po sebi ne znači za nas spas!
RULET MOĆI: Pod policentrizmom podrazumeva se takav „svetski poredak“ u kome postoji nekoliko konkurentskih velikih sila, koje međusobno ograničavaju prostor za samovoljno delovanje. On ne znači da neka sila po svojoj moći neće odskakati od ostalih, već da ona spram drugih velikih igrača nije baš neprikosnovena supersila koja gotovo u svakom kutku naše planete može da nametne šta god hoće. Super sile i dalje imaju zone svoje dominacije, ali sve su veća fluidna područja gde se one nadmeću za prevlast, odnosno sve značajnije su oblasti van kontrole dojučerašnjeg skoro pa i globalnog hegemona.
Ako pređemo iz domena apstraktnog u konkretno, radi se o tome da su SAD izgubile poziciju koju su ranije imale. Ekonomska tranzicija u smislu delimičnog izmeštanja težišta svetske privredne moći u Aziju, nije mogla da se ne odrazi i na geopolitičke tokove. To važi i za konsolidaciju Rusije. A tihe promene pre ili kasnije se direktno odraze i na vojno-političkom planu. Tako smo posle „Gruzijskog rata“ ili prvog posthladnoratovskog posrednog rusko-američkog vojnog sukoba, shvatili da svet te 2008. godine suštinski više nije isti kakav smo do tada mislili da jeste. Onda je usledilo aktivno rusko odbijanje da prihvate NATO promovisanu tzv. „nezavisnost“ Kosova.
I sve to nas je obradovalo iako smo i dalje uviđali – po tome da je i pored otpora Rusije, Kine i još nekoliko velikih i regionalnih sila, Vašington izgurao da kosovski akt secesije relativno brzo podrži preko sto država – koliko je policentrizam još u asimetričnoj fazi. Sada je došlo vreme da shvatimo još nešto: do danas već razvijeniji policentrizam nije usmeren samo protiv SAD. Sledstveno tome u policentričnom svetu, ako se ne potrudimo da nešto učinimo sebi u korist, možda nam bude i gore nego pre!
STRATEŠKI ORIJENTIRI: Pomisao na to da je u skladu sa promenjivom geopolitičkom aritmetikom, saradnjom drugih činioca ponekada moguće obuzdavanje ispoljavanje apetita najmoćnije zemlje, odnosno da je u oblastima prevlasti neke manje supersile i ona sama u stanju da se pobedonosno suprotstavi najvećoj – godilo je našim srcima i budilo nadu da će se u nekom trenutku novi odnosi projektovati i na naš region. No, zanemarili smo dve bitne činjenice.
Prvo, kako je, na osnovu sagledavanja brojnih istorijskih primera, istakao H. ?inkler, autor sjajnog dela „Imperije: logika vladavine svetom od Starog Rima do Sjedinjenih Država“ – što je veća konkurencija drugih velikih sila, to je izvesnije da će svaka od njih u zoni sopstven dominacije mnogo žešće braniti svoje aspiracije, odnosno vršiti pritisak na podređene države da slede kurs koji im se nameće. A mi se, dopalo nam se to ili ne, nalazimo u zoni gde su dugo ti koji „kose“ bili Anglosaksonci. Oni i dalje kod nas i u našem okruženju mnogo toga mogu da preduzmu samo ako procene da im je to vredno truda. Nemačka, za koju je u nekim trenucima delovalo da samouvereno ide putem geopolitičke emancipacije, pokazalo se da još nije izašla iz poratne okupacione senke. Najveća žrtva izbijanja ukrajinske krize je baš Berlin, koji je brzo sveden na nivo tek nešto većeg klijenta Vašingtona. Druge EU sile od Francuske do Italije, da i njih pomenem, makar kod nas su tek deo istorijskih udžbenika.
Što se Rusije tiče, ona je ojačala svoje prisustvo ali nije uspela da realizuje gasne i druge magistralne projekte koji bi doveli do toga da bar na delu Balkana prevagne njena strana geopolitičke klackalice. To, iz mog ugla nažalost, još nije izgledno.
Drugo, a već pomenuto, policentrizam ne znači da će se sve druge sile ujediniti protiv SAD, a pogotovo ne da će pohitati da u našem interesu rešavaju probleme sa kojima se suočavamo. To što je Turska krenula samosvojnim geopolitičkim putem, neko vreme je nailazilo na simpatije Rusije, koja je čak razmatrala kako da zajedno sa njom na Balkanu i Bliskom istoku deluje u pravcu potiskivanja Amerike. Sada je ta ista Turska ozbiljnije udarila na ruske interese nego bilo ko drugi. Policentrizam je, u sve pozitivno što nosi, i jedna vrsta opake Pandorine kutije. Iz nje izleće svestrano tj. na mnoštvu frontova locirano nadmetanje velikih, raznovrsno gaženje malih, bujanje regionalni ratova u kojima se višeslojno ukrštaju interesi ozbiljnih aktera. Pri tome noževi sevaju i pogađaju leđa i dok se obraz okreće da se dobije ili da poljubac. Kremlj je to pre neki dan osetio, a ubrzo će i drugi koji još možda i ne slute šta ih čeka imati prilike da iskuse i žuč policentrizma.
Autor je politički analitičar (Nastavak u sutrašnjem broju)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
