Foto: EPA-EFE/FILIP SINGERTokom poslednjih nedelju dana bilo je gotovo nemoguće u medijskom prostoru izbeći vesti koje dolaze iz Nemačke i koje se tiču velikih protesta poljoprivrednika.
Upečatljive slike velikih traktora koji blokiraju najprometnije saobraćajnice i javne objekte nije bila karakteristična samo za srpske medije, već su temu obradili i mediji sa globalnim dosegom.
Navedeni bunt poljoprivrednika u najmnogoljudnijoj državi članici Evropske unije je neretko predstavljan i kao bunt sličan protestima „žutih prsluka“ u Francuskoj, a koji je tada predstavljao najveću pretnju za vlast Emanuela Makrona.
U ovom slučaju vlada kancelara Olafa Šolca nalazi se pod veoma specifičnim pritiskom, koji ima autentične nemačke karakteristike, ali i koji je deo šireg evropskog trenda negodovanja poljoprivrednih proizvođača zbog novih uslova rada i nedovoljne podrške države.
Naime, protesti poljoprivrednika na evropskom kontinentu nisu naročita novost i dešavaju se decenijama.
Masovno prosipanje mleka ispred ministarstava, demonstrativni istovar stajskog đubriva na gradskim trgovima ili blokade saobraćajnica su česti performansi, koji su se mogli videti od Francuske i Belgije preko Holandije do našeg regiona.
Međutim, u novim globalnim i evropskim okolnostima poljoprivredni proizvođači nalaze se pod novim specifičnim pritiskom na njihovo poslovanje, a koje će se uskoro više odraziti na političku arenu.
Ova demografska i ekonomska grupa bila je relativno važna kao biračka baza stranaka desnice decenijama, ali koju su oduvek krasili specifični politički zahtevi.
U pitanju je u proseku konzervativnija glasačka baza po većini društvenih pitanja i po tome je slična ostalim biračima koji gravitiraju političkoj desnici.
Ipak, poljoprivrednici su kontekstu ekonomskih pitanja oduvek bili komplikovanija grupa od ostalih birača desnice koji su mahom želeli manje poreze, manje regulacija za poslovanje i manje državnog mešanja.
Evropski proizvođači poljoprivrednih dobara u proseku su od ostalih biznisa više zavisili od uvoznih carina i zaštite od strane konkurencije, obima državnih ili evropskih subvencija, obima regulacija o upotrebi različitih hemikalija, kao i nivoa državnih i evropskih garancija. Dugo je ovaj set faktora bio povoljan za ovaj sektor unutar Evropske unije.
Zadržavati sve navedene pogodnosti i mere zaštite u sadašnjim globalnim ekonomskim, klimatskim i političkim okolnostima ipak sve je teže, te su i frustracije poljoprivrednika sve češće.
Evropski farmeri bili su veliki protivnici potpisivanja ugovora o slobodnoj trgovini sa SAD-om (TTIP), državama MERCOSUR-a ili uključivanju Ukrajine u Evropsku uniju zbog straha od jače konkurencije.
To su potezi koji su za Brisel politički važni, ali gde su poljoprivrednici izrazili jako političko protivljenje.
Holandski poljoprivrednici godinama su protestovali u različitim formatima zbog ograničenja upotrebe azotnih đubriva i želje vlade da smanji štetne emisije koje dolaze iz stočarstva.
Proizvod ovih protesta bila je desničarska Stranka poljoprivrednika i građana (BBB) koja je na prošlogodišnjim regionalnim izborima bila prvoplasirana.
U Poljskoj, do prošle godine vladajuća partija Pravo i pravda, značajan deo svoje podrške dugovala je jakim procentima među poljoprivrednicima, koji su se nadali povećanju evropskih agrarnih subvencija za ovu državu.
Protest nemačkih poljoprivrednika zbog smanjenja nivoa subvencija za dizel gorivo samo je jedan u nizu evropskih farmerskih protestnih glasova.
Da će ovakvih protesta biti više i da će oni biti politička tema unutar Evropske unije, ne bi trebalo imati sumnje.
Ovaj sektor se suočava sa brojnim pritiscima, koji se ne tiču samo državnih programa koji ne mogu više da budu toliko izdašni ili međunarodne konkurencije.
Povećanje cene energije zbog rata u Ukrajini i pogoršanja odnosa sa Rusijom povećalo je troškove proizvodnje, skladištenja i prerade. Radnu snagu za ovaj sektor je sve teže naći zbog staranja i ukupnog smanjenja evropske ruralne populacije.
Nedostatak fosfata u Evropi, njegova viša cena i zavisnost od uvoza ovog resursa, poskupeli su i važna đubriva za ovaj sektor.
Klimatske promene takođe imaju negativnog uticaja na dosadašnje obrasce evropske proizvodnje, uz češće ekstremne vremenske prilike i promene temperatura.
Sa druge strane, nove evropske ekološke regulacije koje bi trebalo da zaustave ove promene, otežavaju dosadašnje obrasce proizvodnje, prvenstveno oko upotrebe hemikalija ili u odnosa prema zemlji i vodi.
Oko 10% svih štetnih emisija gasova u svetu dolazi iz sektora poljoprivrede, gde delovanje u smanjenju posledica klimatskih promena plaćaju i farmeri širom evropskog kontinenta.
Po ovom pitanju najveću cenu plaćaju stočari, zbog regulacija oko visokih emisija metana koje proizvode goveda.
Iz toga razloga, evropska poljoprivreda trpi velike pritiske koji nisu pitanje samo nacionalne i evropske politike, već i globalnih trendova, moćne konkurencije i klimatskih promena. Zajednička evropska poljoprivredna politika bila je relativno uspešan alat u pozicioniranju Evrope na svetskom tržištu, balansiranju proizvodnje na kontinentu i kontinuiranoj finansijskoj podršci farmerima širom država članica.
Deluje da u novim okolnostima ona neće biti dovoljna i da su potrebne strukturne reforme u ovom sektoru unutar Evropske unije.
Navedene reforme neće biti lak proces i u njima će biti i gubitnika.
Iz tog razloga, protest nemačkih poljoprivrednika koji se može videti u medijima širom sveta, ali i u Srbiji, ne bi trebalo da bude iznenađenje.
Skuplji dizel je samo povod, ali nije uzrok bunta.
Aktuelni nemački i prethodni holandski protesti farmera zato mogu biti tek početak bunta koji će ovaj deo društva pokazivati u evropskoj politici.
Autor je programski direktor organizacije „Novi treći put“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
