Bunt i budućnost politike u Srbiji

Oni nemaju vremena, njihovo vreme brže prolazi od vremena njihovih roditelja koji su devedesetih već bili odrasli ili su morali ubrzano da odrastaju, što je posledica nemilih događaja toga doba. Nijedan mladi čovek nema strpljenja, strpljenje se stiče iskustvom, godinama, sazrevanjem. Milenijalce to posebno ne zanima. Oni žele da žive dobro, ovde i sad. NJihovo vreme ide brže od našeg. I šta onda da čine?

Jedan od načina jeste puki pragmatizam, koji se postiže priključivanjem partijama koje trenutno participiraju u vlasti. Druga je solucija odlazak iz zemlje. Trud i marljivi rad na sebi, učenje stranih jezika, besomučna potraga za stipendijama ili iole plaćenijem poslu. Ovu fazu u životu svakog čoveka, a posebno akademskog, treba ipak podržati, bez obzira na to što je u slučaju Srbije, odlazak iz zemlje više motivisan krajnjom nuždom negoli željom za sticanjem znanja i novih iskustava. Treća opcija je samostalni aktivizam koji prelazi u udruženi, ali još uvek ne u institucionalni. Treća opcija vraća nadu jer je to jedina opcija.

Skoro završeni predsednički izbori bili su lakmus papir za ono što se dešava u poslednje vreme, a čiji početak možemo da vežemo za 25. april 2016. godine, kada se desilo protivpravno rušenje objekata u Savamali. Taj događaj početak je građanskog bunta iz kog su se rodili protesti koji su bili više lokalnog karaktera, a danas, nakon predsedničkih izbora godinu dana kasnije, i studentski protesti u čijem se nazivu nalazi sama njegova svrha „Protiv diktature“.

Međutim, pitanje je šta dalje. Ko će i na koji način sprovesti promene? Bez ozbiljne organizacije, infrastrukture, logističke mreže. Ima li šanse da „protesti uspeju“? I šta bi bio uspeh? Uspeh je, zasad, buđenje bunta i uspavane građanske svesti. Međutim, može li se dalje u tome? Preciznije, može li se Srbija (pa i njena trenutna vlast uostalom) menjati bez Demokratske stranke? Odgovor je jasan kao i toliko puta u našoj istoriji. Bez jake Demokratske stranke, čija se snaga ogleda ne u broju članova već u njihovom kapacitetu i politici oko koje su okupljeni, nema skorijih promena. Pa i u potencijalno opasnoj situaciji strpljenja i čekanja da narodu „dozlogrdi“ u toj meri da masovno izađe na ulice, opet je jedina Demokratska stranka kadra da bude lider opozicije. Druga rešenja su gotovo nezamisliva.

Ono što jeste zadatak Demokratske stranke, tj. njenog rukovodstva, u najskorijoj budućnosti to je da da sve od sebe u uključivanju mladih ljudi u svoje redove, animirajući ih svojom politikom, ozbiljnošću, nekompromitovanošću, stručnošću i znanjem, a zauzvrat prihvatajući ono što mladi imaju da kažu. A imaju svakako mnogo toga pametnog. Demokratska stranka rešena je u tome da politiku mladima predstavi kao pozitivnu disciplinu. Rad u obrazovanju, sa studentima pokazao je da njih i te kako zanima politika. Mladi, recimo, dobro znaju koji su problemi u obrazovanju, to im je najbliže i u tome su svakodnevno. Ali, vrlo verovatno većina ne zna ko je ministar prosvete. Ne zanima ih. Možda su i u pravu. A ono pak što ostaje večni zadatak Demokratske stranke jeste to da motiviše ljude, posebno mlade, da se aktivno i institucionalno bave politikom. Nemamo ništa drugo da izgubimo, osim budućnosti, zato prionimo na posao.

Autorka je predsednica Resornog odbora Demokratske stranke za obrazovanje, nauku, omladinu i sport