Bura u šoljici čaja

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Nacionalni savet za kulturu i strukovna udruženja dali su određene predloge za „popravku“ predloženih rešenja, iako je svima jasno da se tu ništa bitno ne može promeniti. U skladu sa tim navodim i moje već objavljene glavne primedbe i stavove povodom ovih akata, koji su još aktuelni.

Osnovna karakteristika ovog Predloga zakona je da uvodi „demokratski centralizam“ u sistem odlučivanja, koji je u direktnoj ingerenciji ministra ili Vlade (mandarinski sistem umesto sistema „produžene ruke“). Takvo rešenje omogućava direktan upliv dnevne politike, odnosno političkih oligarhija na kulturni život. U skoro svim regulativnim normama pojavljuje se ministar kao arbitar. To ide do takvog apsurda da je njegova nadležnost i da odredi koje udruženje umetnika je reprezentativno, a koje nije.

Glamurozan naslov – Zakon o kulturi već govori o njegovoj tehnokratskoj suštini, jer ne radi se o regulisanju kulture već o sistemskim načelima za pospešivanje kulturne produkcije i sa tim u vezi organizovanjem i finansiranjem. Šta to znači demokratska kulturna politika? Pozadina ovakvog opšteg akta morala bi biti jasna vizija šta se hoće i kako se to misli postići! Umesto toga dobili smo nabrajanja zbrda-zdola, koja su isključivo postavljena sektorski, odnosno iz njih ne proizlaze veze sa drugim značajnim sektorima koji bitno utiču na kulturnu produkciju kao što su pitanja fiskalnih stimulacija, ekonomskog razvoja, socijalnih pitanja, obrazovanje i druga. Tako zakon „visi u vazduhu“! Zakon o kulturi pruža odgovor i na jedno od temeljnih pitanja kulturne politike: da li država, odnosno vlada, razvija sistem državne kulture ili državu kulture? Ovo nije retoričko pitanje, naprotiv, na ovom pitanju prelama se demokratski kapacitet jednog društva. Državno administriranje, podložno partijskom voluntarizmu i dnevno-političkim potrebama, kao i nefunkcionalna organizacija produkcije ustanova kulture zadržano je, a da paradoks bude veći, samo još i potvrđeno najnovijim zakonskim rešenjima. Predlozi izmena i dopuna su samo šminkanje već postojećeg hibridnog modela „državne kulture“. Sastavljači Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, kao i sastavljači samog Zakona, ne daju projekciju kulturne politike Srbije, niti vrednosti kulturnog obrasca. Nacrtom izmenama i dopunama Zakona o kulturi od „demokratskog centralizma“ ostao je ogoljeni centralizam.

Ova sadašnja rasprava – „bura u šoljici čaja“, još jednom je na površini pokazala nekoliko već prepoznatljivih manira naše političke scene. Ponašanje partijskih prvoboraca SNS i SPS nije moglo da iznenadi. Oni brinu samo o sebi i ništa drugo ih ne interesuje, a posebno ne kultura. Ako Vučić „apeluje“ (naredi) da se proglase marsovcima, oni bi to uradili. Kako cinično zvuči izjava poslanice Dušanke Spasić: „SNS pokazuje brigu o kulturi i prema ljudima koji su nas edukovali, uticali na naše obrazovanje i uz koje smo odrastali i ne želimo da oni ni na koji način trpe greške prethodnika koje su pravljene. LJudi koji rade u kulturi i koji stvaraju, treba da budu i dalje motivisani da stvaraju.“ Od najgorih i loših ne mogu se napraviti dobri i najbolji, ma koliko se Vučić trudio da ih takvim predstavi. Ko od njih posećuje izložbe, predstavljanje knjiga, operu…?

Uostalom, ni njihov šef nije tamo viđen gost. Ali, nisu oni izazvali „buru u šoljici čaja“. NJu su izazvali članovi Skupštinskog odbora za kulturu, uglavnom oni koji su svojevremeno izglasali Zakon o kulturi. Najviše ih je zabrinula privilegija nacionalnih penzija i način izbora direktora javnih ustanova kulture. Da li se ovde radi o privilegiji? U ovoj državi ima međunarodno priznatih matematičara, fizičara, lekara, građevinaca, geologa, sociologa… Nažalost, oni nisu toliko medijski vidljivi, ali zar su oni manja vrednost za ovo društvo od umetnika? Ostala rešenja Zakona nisu izazvala žučnu raspravu niti interesovanje medija. Kompletan Zakon, kao i njegove Izmene i dopune definitivno legalizuju kontekst modela državne (partijske) kulture i nikakvi amandmani to ne mogu popraviti.

Skupština je velikom većinom usvojila Predlog izmena i dopuna Zakona o kulturi. Nacionalne penzije (priznanja?) su ostale (tako je Vučić hteo), ali se pod izgovorom loše primene, iz Zakona briše status ustanova od nacionalnog značaja. Sve što ima sistemski značaj „nacionalnog“ ova vlada ima zadatak da poništi.

*Autor je direktor Balkankult fondacije