BUSdućnost Srbije

Prošlu subotu imao je ambliopiju kada je brojao opoziciju, ovaj petak vidi najmanje dvostruko! Višestruko… Pijanstvo od sreće ili esenitis – akutna opsednutost njihovim i našim? Isti oni koji redovno izgovaraju reč jedinstvo redovno nas prebrojavaju…

Autobusi su odradili svoj posao – svaka njima čast. Hiljade njih premorenih i snenih, duž beogradskih bulevara. Dovezli i uredno isporučili patriotizam.

LJudi su zakazali – veća je gužva bila ispred tržnog centra Ušće nego ispred Skupštine! E, moji Beograđani, videste li u petak na šta će ličiti vaš grad ukoliko ne podignete glas? Ukoliko 500 godina pod Turcima nije bila dovoljna lekcija, pet godina pod Aleksandrom valjda jeste?

Aleksandar se u petak (i ne samo u petak) ponašao kao Marašli Ali paša, poznati beogradski vezir, koji u doba srpskog ustanka nije tražio predaju oružja već samo pokornost. Pa je čak i jedan Marašli Ali paša, takav kakav je, predložio Sultanu da amnestira ustanike i smanji harač.

Kod Aleksandra nema amnestije. On ne želi da pregovara sa „ustanicima“ koji se ne slažu sa njim, negujući na taj način jednu posebnu vrstu jedinstva, nakaradnu i jasnu samo njemu. Aleksandar stalno uzima harač – od sirotinje raje, pravdajući to „stabilizacijom javnih finansija“, ali i od svojih podanika: svaki SNS odbornik iz Niša (a verujem da je tako i u drugim kalifatima ove sultanije) morao je da plati 14.000 dinara za dokazivanje ljubavi prema Marašliji u petak.

Mogu SNS botovi koliko žele da tvrde da imam „palanački mentalitet“, čak da me šalju „u neku od mentalnih ustanova“ (na stranu što ovakav govor mržnje po zakonu ne bi trebalo da se objavljuje, makar to bildovalo demokratski senzibilitet prestoničkog Danasa), ali je činjenica da su svi oni koji su se zaglavljivali po tržnim centrima, umesto oko Skupštine, u stvari bili primorani da dođu.

Sramno – maltretirati vlastiti narod primoravajući ga da ne bude slobodan. Na jednostavno pitanje zbog čega, nema jednostavnog odgovora. Da bi na osnovu dve gotovo potpuno identične slike – mitinga od subote, 13. aprila, i mitinga od petka, 19. aprila Marašli Ali Aleksandar utvrdio da je njegov veći? U redu je, neka bude, Aleksandrov je veći, i biće uvek veći! Kakva je to onda poruka opoziciji?

Verovatno da je besmisleno igrati na terenu gde je naš Paša apsolutni gospodar. Pobeđuje onaj koji broji, tako da će uvek izmanipulisati da je njegov veći. A u manipulaciji ume da se unervozi i napravi i incident, kakav je onaj od poslednje subote kada je pušten saobraćaj na šetače. Da zaključim: teško je ulicom tući uličare.

Šta dalje?

Šandor Maraj, vidoviti mađarski pisac, govorio je: „Dolazi takav svet u kome će svako biti sumnjiv: ko je lep, ko je talentovan i ko ima karakter. Lepota će biti uvreda, talenat provokacija a karakter atentat. Jer dolaze oni: ružni, nesposobni i beskarakterni“!

Stoga da pređemo na teren karaktera, kada već tvrdi da ga brojnošću ne možemo pobediti. Skoro dve hiljade univerzitetskih profesora potpisalo je podršku protestima „Jedan od pet miliona“. Podršku pravu na sopstveni izbor. Na individualizam. Skoro dve hiljade univerzitetskih profesora se složilo da ne moramo biti jedinstveni u besmislu. Da ne moramo slušati Boru Čorbu i Acu Lukasa kao njegovu predgrupu.

Skoro dve hiljade univerzitetskih profesora se složilo da je patriotizam izgaranje na poslu, a ne ispred Skupštine. Da je potrebno „ginuti“ na radnim mestima – u bolnicama, sudovima, univerzitetima, a ne isključivo na Košarama. Da nas ne moraju snimati dronovima i prisluškivati ne bi li ustanovili da li volimo Srbiju. Da se ne ljutimo na Reportere bez granica što su objavili da je Srbija pala čak za 14 mesta na listi slobode medija, nego da mi građani Srbije budemo bez granica u svojim glavama.

Da bez granica, a ne bez pameti budu Pink, Hepi, Informer, Alo i ostala neSNoSna glasila. Da se neSNoSno ne raduju tuđoj nesreći kao svojoj sreći (primer požara u Notr Damu).

Skoro dve hiljade univerzitetskih profesora potpisalo je podršku slobodi. Pobedimo konformizam kod Froma i u sebi. Budimo slobodni i okupimo se u Beogradu na platou ispred Filozofskog fakulteta u subotu, 11. maja, tamo gde je sve počelo i gde je red da se i završi. Isključivo miting profesora.

Tu ne može imati veći. Osim nastavnika i profesora može nam se pridružiti jedino još i Sveti Vasilije Ostroški, ako pristigne dan ranije nego je njegov godišnji silazak.

Ukoliko ne može u Beogradu, znam da može ispred Filozofskog fakulteta u Nišu. „Ni kad je neko mlad, neka ne okleva da se bavi filozofijom, ni kad je star, neka ne sustaje u filozofiranju. Jer ni za koga nije suviše rano i ni za koga suviše kasno da se stara za zdravlje svoje duše“, rekao je Epikur, a kao moto prihvatio niški Filozofski fakultet.

Ako je potreban moj kontakt, ima ga redakcija Danasa, a verovatno i prehlađeni ministar – onaj što nas sve broji „u glavu“. Onda poznaje i moju s obzirom da sam redovno prisutan na protestima u Nišu i Beogradu. Ukoliko ostvarim kontakt preko ministra sa nosnim problemom, eto prvog koraka u pacifikaciji društva i prevazilaženju jaza između vlasti i opozicije, patriote i fašiste (nisam za SNS, a kako sigurno nisam tajkun onda, po definiciji vlasti željne jedinstva, ostaje jedino da sam fašist).

Marašlija Savamalski zaustavio je u petak u radno vreme Srbiju da bi pokazao veličinu. Izvukao je svoj poslednji adut. Slikali su se. Nema dalje, koliko god duvali njihova se pištaljka više nikada neće čuti.

Kolege profesori, iskažimo karakter i okupimo se 11. maja – samo da Vulin i Vesić zbog toga ne počnu da štrajkuju glađu. U ludosti im nema premca. Neka počne takmičenje u karakteru.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu