Čaj u Beogradu, Boston na Savi

U prvom trenutku sa nevericom, a kada zbunjenjenost mine, siguran sam, nagradila gromkim aplauzom. Origalnost koncepta ovogodišnje političko – pozorišne sezone, dugujemo izboru glavnog motiva , a kojeg ni manje ni više nego  oličava reč „Promena“.

Posle gotovo 150 godina parlamentarizma u Srbiji, kako onog jednopartijskog tako i onog polivalentnog,  od Cvetkovića do Mačeka, od Đilasa do Milke Planinc, od Miloševića do Đinđića, ponuđeno je nešto što nikome od njih nije palo na pamet. Izgleda, samo nas je politička i nacionalna miopija sprečavala da vidimo ono što nam je sve vreme bilo pred nosom, tako očigledno, a istovremeno tako nejasno i mutno.

Jedini  koji su o ovom trenutku pokazali da stvari zaista vide jasno i imali hrabrosti da glasno izgovore reč „promene“, a koju su ostali tek šapatom naslućivali, bili su čllanovi  pokretne koalicije Dveri i Dosta je bilo. Ovaj i ovakav spoj politčke nevinosti i tehnokratskog autoriteta, duhovne snage i neumoljive ekonomske logike u startu je obznanio da kompromisa neće biti. Promene će biti radikalne, a revolucinarna novina  je nagoveštena  obećanjem Dveri &i DJB, da se sami neće menjati da dok budu menjali Srbiju. Transmutacija promene  promenom, moguća je jedino ako iza nje stoji nepokretni pokretač, a da kolicija obitava izvan prostora, vremena i svih poznatih fizičkih zakona, garantovano je više nego čvrstim obećanjem, kao i novim tematom časopisa „Dveri srpskih“ pod nazivom „Monocentrični policentriizam“.

Talasi njihovih arugumenata koji su počeli da rapidno erodiraju obale svuh prošlih i sadašnjeg establišmenata, dokazali su se kao bespogovorna sila i apsolutna Nemza. Slogani:  „Da ovi, da oni, da mi, da se ne vrate, da se vratimo, da odu“, savršeno racionalni u sopstvenoj iracionalnosti, ostavili su nemim svaki misleći odgovor.

Da koncept promena neće ostati samo teorijski, te da njegov razvoja  praksa sledi u hodu, Dveri & DJB  suvereno su potvrdile oraginzovanjem čajanke za plebs. Dok su koallicione vođe nepomično sedele i srkale čaj, ispred njih su smenjivali predstavnici niže rangiranih populara, kojima se prvi put novijoj političkoj istoriji pružila prilika da javno i onlajn iznesu sopstvene stavove i probleme, doduše, bez čaja. Čelična pažnja sa kojom su predlozi saslušani i frekvencija kojom su se sagovornici menjali, granitni su znamen nadolazećih promena, a revolucionara čvrstina sa kojom su predstavnici kolacije  popili svoj čaj, uporediva je jedino sa onom građana Bostona, kada su obili da ga piju i bacivši ga u more.

Odlučni otpor sadašnjem idejnoj močvari  i politčkom statizmu, oštro je pružen i tokom krstarenja Savom, u organizaciji  politčkog marketinga koalicije. Sam čin krstarenja predstavlja istovremno praktičnu demostraciju  i trenutno rešenje, kako je izmeštanjem saobraća na reke moguće popraviti stanje javnog gradskog prevoza, ali i finu alegoriju, reke kao simbola večne promene.  Činjenica da Sava nije promenila tok ni korito negde od trenuta starozavetnog postanja, nije nikog previše zbunila, jer zbunjeni ljudi ne donose promene. Donose ih samo oni odlučni.