Čanak

Nije tome razlog prošlogodišnji fijasko na izborima – svakome se može desiti poraz, i nisu porazi ono po čemu merim to da li je neki političar živ ili mrtav – razlog je njegovo izneveravanje sopstvenih važnih i velikih političkih principa, na kojima je sazdao karijeru uticajnog političara. Teturanje se ogledalo u očijukanju sa aktuelnim režimom, kad vidljivo kad pritajeno, koje je ostavljalo utisak da je i Čanak srećan kad mu se Vučić osmehne, kao ono sremski partizan Pinki kad vidi Tita. U političkom hohštapleraju Čanak na sreću nije bio dorastao ovome fact-totumu, koji ga je, u to ne sumnjam, izradio toliko puta da je, napokon, Čanak shvatio da to nije taj sa kojim treba da traži svoju političku sreću.

Prekjučerašnja Čankova izjava o tome da bi priznao Kosovo – ako bi postao predsednik, jer se, da napomenem, i on kandidovao – vratila ga je najzad, i pomalo neočekivano, samome sebi, onakvome kakvoga smo ga navikli gledati na njegovim atraktivnim počecima. Ispod njegovoga pepela pojavila se, naime, žiška i pokazala da jedan nesvakidašnji politički talenat nije izgoreo zanavek. Čankova izjava o Kosovu je izjava bez političkih kalkulacija. To je izjava – mnogi će reći: jednog fantaste. Ali ću ja reći: jednog političkog realiste, i to najvećeg mogućeg realiste – koji otvorenim očima gleda u stvarnost, i samo odgovara na znake koje ona emituje. NJegova je izjava, iznad svega, istorijska. Čanak je prvi srpski političar (koji, pritom, nije autsajder) koji je načinio ovaj korak. Nije Čanak mali da ne zna koje rizike ta izjava nosi, ne samo u smislu jedne profane predsedničke kampanje, jer ona tu kampanju nemerljivo nadilazi. U tome je pogledu to jedan retko hrabar, dalekosežan politički gest. I neće ih biti malo koji će kazati da danas srpski političari pored Čanka izgledaju kao politički kepeci.