Čanak (2)

Ali, vidite li, razgovora o tome nema. Mislim, nema ozbiljnog. Ne samo što o Čanku uglavnom ćute predsednički kandidati, zadovoljni svojim oveštalim stavovima o Kosovu kojima, veruju oni, indirektno odgovaraju na Čankov izazov, nego ćute i profesionalni Srbi, koje ovih dana viđam ispred Vlade, onako musave i neispavane, sa razglasima sa kojih ide budnica iz Čankovog kraja, „Ustaj, ustaj, ustaj Srbine“. Ćute, najzad, i botovi, nema njihove kampanje, i to je možda najzanimljivije u svemu: onaj ko ih obično danas u Srbiji plaća da se jave kroz mrak internetskog sveta, zaključio je izgleda da zasad treba da ostanu izvan događaja.

Da li sve ovo znači da je Čanak rekao nešto što svi misle, samo što to ne smeju da kažu? Ili, pak, drže da je u pitanju jedna od Čankovih političkih ekstravagancija, kojima je on ponekad bio sklon, i koja ne zaslužuje nikakav ozbiljniji osvrt? Rekao bih da je u pitanju upravo ovo drugo. Ono je i plod uverenja da Čanak neće pobediti – što je izvesno – i neće imati priliku da ostvari svoj naum, pa je, ergo, bespredmetno baviti se fantomima. Nekako sam siguran u to da je baš ovo duboko pogrešan prilaz. Krajnje je, naime, površno bagatelisati ideje, koje god da su i kakve god da su, jer su one đavolska roba: i kad ti se čini da su bezvredne, i kad zamru, nikad ne znaš gde mogu da ožive. Pogotovo je to tako sa onima koje su u dosluhu sa (da kažem patetično) ritmom istorije. Čankova je od tih. Danas nekome možda smešna, sutra može postati strašno ozbiljna.

Nemojte da vas zabavljam citatima o tome, recimo, da su sve velike ideje dolazile u svet na staklenim nogama, ili, da su sve velike stvari jednom počele kao utopija – nemojte da vas zabavljam, kažem, kad i sami to znate.