Ceca i azilanti

Ona je ikona turbo-folka, stvorena u vreme političkog „svetog trojstva“ SPS-JUL-SRS, a oni su kolateralna šteta njihovog neuspelog nacionalnog projekta. Ona je pomenutom trojstvu služila kao „opijum za narod“, a oni, sirotinja raja, kao obična topovska hrana. Ona se basnoslovno obogatila, a oni su dovedeni do gladi i očaja.

I ona i oni su ovih dana stavili na probu institucije sistema. U oba slučaja rezultat je bio poražavajući.

Ceca je, na osnovu sudske nagodbe, osuđena na jednogodišnji kućni pritvor i tako, praktično, amnestirana za krivična dela za koja je zaprećena dugogodišnja robija. Ako je verovati portparolu Tužilaštva Tomi Zoriću, u pitanju je veliki pomak u efikasnijem radu domaćeg pravosuđa.

Mnogo je, međutim, onih koji u to ne veruju. Po njima, postoje neka krajnje prozaična objašnjenja za ovu, najblaže rečeno, neobičnu presudu. Neverne Tome pritom tvrde da između vladajuće političke koalicije i pravosuđa takođe „ima neka tajna veza“. Kakva? Pa takva da sudska vlast – koja je po definiciji u moderno ustrojenim demokratskim državama nezavisna – ovde mora da sluša naloge vrha političke vlasti.

U Cecinom slučaju – tvrde neverne Tome – sudska vlast je poklekla pod pritiskom vrlo jednostavne računice političara na vlasti. A ona je izvedena na osnovu procene koja glasi: izgubićemo predstojeće izbore ako Cecu strpamo u zatvor. Jer, Ceca je popularna. Ona je megazvezda ovdašnje estradne scene, a to, praktično, znači ljubimica najvećeg broja naših potencijalnih birača.

I tako, eto Cece umesto u zatvoru, u kućnom pritvoru. Ona je zadovoljna. Vladajuća koalicija u Srbiji, ako je suditi po izjavama portparola Zorića – još je zadovoljnija.

Ima, istina, i onih koji su zbog takve presude očajni. Oni tvrde da su u ovom slučaju raznim smicalicama narušena osnovna načela etičkih i pravnih normi. I da nas to opasno udaljava od Evrope. Ali, ko njih sluša?

Toliko o stanju u domaćem pravosuđu.

S ovdašnjim lažnim azilantima, koji u zemljama Evropske unije traže ekonomsko pribežište, a ne zaštitu od političke represije, stvari stoje mnogo gore. U pitanju su, uglavnom, Romi s juga Srbije, Albanci iz Preševske doline i sandžački Bošnjaci. Znači, najgrđa sirotinja, a uz to i pripadnici marginalnih etničkih i političkih zajednica u ovoj zemlji. Oni azil traže čak i ako pouzdano znaju da ga neće dobiti. Jer, dok čekaju odgovor na podneti zahtev, obezbeđen im je krov nad glavom, hrana, pa čak i minimalni džeparac. Znači, sve ono što u Srbiji nemaju.

Ti nesrećnici, međutim, ipak nisu bez uticaja na ovdašnju političku scenu. Naprotiv, zbog njih se vladajućoj koaliciji mnogo više tresu gaće nego zbog Cece. Zašto? Pa zato što ta bratija razmišlja, otprilike, ovako: ako u najkraćem mogućem roku ne smanjimo talas lažnih azilanata ( trenutno smo u tom pogledu tećerangirana zemlja u svetu, posle Avganistana i Rusije ), Evropska unija će ukinuti bezvizni režim za ulazak naših građana u njen šengenski prostor, a to bi moglo skupo da nas košta na predstojećim izborima. Prema tome – udri po lažnim azilantima!

Potpredsednik Vlade Srbije zadužen za evropske integracije Božidar Đelić je na konferenciji povodom Dana Evrope najavio da će uskoro da se donesu izmene i dopune Krivičnog zakona, koje će omogućiti hapšenje lažnih azilanata. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je tim povodom izjavio da je policija spremna da deluje čim dobije potrebna ovlašćenja.

E, ali ta rabota nije tako jednostavna kako se to u prvi mah čini ovdašnjim kabadahijama. Posao im kvare evropski pravni standardi po kojima podnošenje zahteva za azil ne može da bude krivično delo. Prema tome, ako Srbija zaista hoće u Evropu šef policije Ivica Dačić neće moći tek tako da hapsi kao što je to bilo moguće u vreme kada je on, devedesetih godina prošlog veka, pekao politički zanat kao perspektivni, mladi kadar „balkanskog kasapina“ Slobodana Miloševića.

Vremena su se promenila. Hapšenja, po svoj prilici, neće biti. Ili, ako ih bude, a Evropa to oceni kao grubo kršenje ljudskih prava – opet neće valjati. Usporiće se ritam pridruživanja Uniji.

Najveća šteta, bez sumnje, preti ako se odijum nacije zbog eventualnog gubitka „belog Šengena“ svali na Rome, Albance i Bošnjake. Tada će se rasistički i nacionalistički ološ obrušiti na „lenje Cigane“, „Šiptare koji nam otimaju Kosovo“ i „Turke pod kojima smo robovali 500 godina“. I eto belaja u Srbiji.

Autor je novinar iz Novog Sada