Čedomir Jovanović je srpski Robespjer

To je danas politička koza nostra, mafijaško društvo koje radi vlasti, obesmišljava svaku ideju napretka a nosioce takvih ideja, preko tabloidnih medija svih vrsta, valjaju u blato kriminala koji oni i proizvode.

A šta drugo nego njihov saradnik, može biti čovek koga zovu Krmivo i koga su proizveli u Đinđićevog kuma, da bi ga posle likvidacije prvog demokratski izabranog premijera Srbije upotrebili kao svedoka o navodnoj Đinđićevoj pohlepnosti i lopovluku. A on ga je, kao vajni pošten čovek, uzaludno upozoravao da to ne čini. Sve to Krmivo priča, baš na petnaestogodišnjicu od streljanja Zorana Đinđića.

Najgnusnija, najmorbidnija i najmonstruoznija u svemu, jeste činjenica da tu izmišljenu kumovsku priču o Đinđiću kriminalcu, kao ekskluzivu prenose mediji koji su pod direktnom i celodnevnom kontrolom vlastodršca, a koji istovremeno moraju da objave i kako je premijerka položila venac na mesto gde je ta srpska koza nostra ubila Đinđića i da je vlastodržac odobrio preko 100.000 evra za izgradnju spomenika tom navodnom mafijašu prve vrste.

„Niko u Srbiji ne misli ozbiljno o društvu i narodu koji ga čini. Naročito kad se bore za vlast. Ono što narod može da preporodi jeste istina i prava a ne funkcionalna iskrenost. Narodu treba učitelj koji će ga naučiti da se sam spasi a ne spasitelj kome će se u strahu klanjati. Narod treba da se vodi a ne zavodi. Danas nije važno kolika je zemlja i koliko stanovnika ima, važno je kako je organizovana i kako posluje. Napravićemo od Srbije uspešnu firmu.“ Te reči je po sećanju Branislava Lečića, ministra kulture u Đinđićevoj vladi, premijer izgovorio par meseci pre streljanja.

Dakle narodu treba reči istinu i voditi ga a ne zavoditi. Znam da će se mnogima zbog ovoga što ću reći dići kosa na glavi ali moram kazati jer je istina: Tog Đinđićevog demokratskog aksioma na političkoj sceni Srbije drži se jedino Čedomir Jovanović. Bio je mladi borac „Megafon demokratije“ kojom su se od komunističkog bastarda u Srbiji osvajali sloboda, ljudska i manjinska prava, oslobađali mediji. A kao potpredsednik Đinđićeve vlade Čeda je direktno vodio operaciju hapšenja Slobodana Miloševića, najvećeg izdajnika interesa srpskog naroda, i zato je „Služba“ od Čede napravila političkog monstruma koji navodno hoće da uđe u vlast po svaku cenu.

Kad u Parlamentu podržava proevropsku politiku Vlade, kažu Čeda Jovanović se šlihta Vučiću, jer hoće da bude ministar inostranih poslova. Kamo lepe sreće da spoljnu politiku zemlje vodi Čeda a ne „rusofil i ulični i vašarski pevač“. LDP je jedini autentični proevropski glas u našem Parlamentu. Mnogo autentičniji od vladajuće koalicije. Pa zar nije dovoljno što se protiv ulaska u EU i za ostanak Kosova u Srbiji po cenu nestanka cele nacije bore i dobar deo poslanika vladajuće koalicije i Šešelj, Dveri, DJB pa čak i DS.

Kažu da je najveća greška „Megafon demokratije“ a ne „dosmanlija“, kako radikali pežorativno nazivaju rušitelje Slobodana Miloševića, bila to što 2000. godine pored petog nije osvanuo i šesti oktobar. Nije ni mogao, jer su u DOS-u nacionalisti bili u većini, predvođeni Vojislavom Koštunicom, koji je bio čak i protiv uličnih demonstracija. Posebnu ulogu u agoniji Srbije imao je Boris Tadić. Snimljen je ovih dana kako gorke suze lije na Đinđićevom grobu, svestan valjda kakvu je grešku napravio kada je proglasio Deklaraciju o pomirenju sa SPS-om, umesto da podrži program „Preokret“ Liberalno-demokratske partije, pravljen na temeljima Đinđićeve političke filozofije. Taj manifest je potpisalo više stotina pravih elitnih čimbenika javnog, kulturnog i umetničkog života Srbije. Druga bi se pesma danas pevala da im se pridružio i Boris Tadić. Tu šansu da Srbija preokretom u politici uđe u red pravno uređenih država, pored Tadića nije prepoznala ni krovna naučna institucija: Srpska akademija nauka i umetnosti. NJome međutim i dalje vlada memorandumski duh ugroženosti srpstva od strane svih drugih naroda.

Kažu da je jedan od vođa Francuske buržoaske revolucije kojom je ukinut feudalizam, Maksimilijan Robespjer u Parlamentu upozoravao: „Ne smemo dozvoliti da oni kojima je narod dao da upravljaju od republike prave špekulaciju a od revolucije zanat.“

Pouzdano se zna da je poslednji član prvog Ustava Francuske Republike Robespjer lično napisao. On glasi: „Kada vlada narušava prava naroda, pobuna je za narod i za svaki deo naroda, najsvetije pravo i najneophodnija dužnost.“

Čedomir Jovanović kao jedini od svih srpskih političara, dosledno se drži mišljenja, da uzor kome Srbija treba da teži nije Ruska oktobarska revolucija sa svojom devizom „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“, nego Francuska buržoaska sa sloganom: „Sloboda, jednakost, bratstvo“. Preokret je bio pokušaj da se umesto revolucijom, sloboda, jednakost i bratstvo kod Srba, uvedu evolucijom. Mnogo je Čeda hteo, mnogo započeo, a ispalo je da je srpski nacionalšovinizam sa svojom „Službom“ i njega pomeo.

Promena društvene svesti težak je i mukotrpan posao. Debilne medijske priče o „Tonskom regleru“, višegodišnja saga o ubistvu kafanske pevačice, kao i izmišljeni intervju sa Krmivom, Legijom, Jocom Amsterdamom i sličnim marginalcima i kriminalcima upravo služe tome da se do svesti građana ne probije istina. A istina je da sa saradnicima „Službe“ lažnim borcima za srpstvo i Kosovo, sa kriminalcima, špekulantima, patriotama od zanata, ratnicima i ratnim huškačima, Arkanovim saradnicima, vojnicima i ubicama, u Srbiji nikada neće biti građanskih sloboda, demokratije, ljudskih i manjinskih prava, a pogotovu ne boljeg standarda građana. Sa njima se sve samo obrušava od države, istorije, kulture i morala do auto-puteva i Beograda na vodi.

Nije vreme prolazno, prolazni su ljudi. Vreme i ideje zauvek ostaju. Shodno zakonitostima u razvoju ljudskog društva treba verovati da će Srbija prevazići aktuelnu nacionalšovinističku fazu, ili će nestati. Trećeg izlaza iz agonije nema.