U normalnim zemljama pri samom nagoveštaju da je neka javna ličnost ili još gore – politička figura umešana u pedofiliju, od dotičnog aktera se oštro distancira čitava javnost.
Njemu su obično zatvoreni svi mediji, a kako ne bi uticao na svedoke ili na žrtve, neretko se takva lica nađu u pritvoru.
Kod nas, u zemlji u kojoj se čast ismejava, a zločinci uzdižu, u koje je zlo proglašeno za vrlinu, a istina za ogromnu i nedopustivu manu koja se kažnjava, glavni osumnjičeni akter višedecenijskog zlostavljanja žena, devojaka i devojčica danima nesmetano gostuje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.
Upravo gostujući na tim televizijama nastavlja da zastrašuje svakoga ko namerava da progovori, maše zdravstvenim kartonima svedoka što je krivično delo kao takvo.
Skupštinsku govornicu u Narodnoj skupštini za kojom se, u istinu, retko pojavljivao, koristi da diskredituje svedoka u maniru: „Nevažno je ono o čemu je svedok govorio, već je nedopustivo i za osudu pa i pretnju što se samo odvažio da progovori.“
Nasilnike, zlostavljače i silovatelje jedna stvar plaši najviše – a to je da budu otkriveni.
Kako su im ljudi retko ništa više od prostih objekata koji služe za iskorišćavanje njihovih poremećenih nagona i dokazivanje moći, ništa ih ne užasava više nego da žrtve ili svedoci progovore pod nesagledivim teretom preživljenog.
I mi već danima svedočimo potragom za onima koji su govorili, pretnjama, ali i izjavama koje zahtevaju momentalnu reakciju državnog tužioca, poput one da je nečija tuđa glava bila gde ne treba prilikom jedne saobraćajne nesreće.
Užasavaju izjave onih koji su imali slogan „Za našu decu“, a sada ili ostaju nemi na osudu pedofilije i podvođenja žena, ili se i sami uključe u potragu za svedocima koji su progovorili.
I ovde je po ko zna koji put jasno da postojimo mi i da postoje oni kojima je sve dozvoljeno, koji će udariti na decu koja su najnežnije i najdragocenije koje jedno društvo ima.
Podjednako su jezivi pokušaji objašnjenja predstavnika vlasti da umanje ili obesmisle ovaj slučaj ističući da je ovo „politizacija“ slučaja.
Vrhunsko je političko pitanje kako je policija mogla da žmuri na zlostavljanje devojčica i žena preko decenije, kako je tužilaštvo moglo da ne reaguje, kako je dotični mogao da bude u samom vrhu vlasti i da skoro dve decenije bude gospodar života i smrti u ovom gradu, a da ne postoji nikakve reakcije?
To je jedino moguće samo ukoliko je doneta isključivo politička odluka da se o tome ćuti.
Još je jedan razlog zbog kojeg je postojao zavet ćutanja i on doslovno ledi krv u žilama – u zlostavljanju devojčica i žena nije učestvovao samo jedan akter, već ko zna koliko stotina, a možda i hiljada ljudi među kojima se pominju i pojedinci koji se nalaze na najvišim političkim pozicijama u ovoj razvaljenoj i zgaženoj zemlji u kojoj devojčice i žene doslovno postaju objekti ukoliko samo moćnik na vlasti to poželi.
Nebrojano je crvenih linija koje su odavno pređene, zakona koji su pogaženi, pravila koja su izvrnuta i obesmišljena, ali pitanje zlostavljanja i podvođenja devojčica i žena, kao i pitanje pedofilije jeste granica preko koje se ne sme preći. Sledeći korak je samo potvrda varvarizma, a onda više niko neće biti zaštićen.
Pitanje pedofilije i podvođenja jeste linija koja razdvaja i koja zauvek obeležava svakoga ko stane na stranu pravdanja, obesmišljavanja ili prećutkivanja ovog nezapamćenog zla.
Ukoliko smo u stanju da ostanemo nemi dok decu zlostavljaju moćnici i da ni glasa ne podignemo, onda zasigurno prestajemo da budemo ljudi.
A upamtimo da u svojim rukama i u svom slobodnom glasu imamo oružje koje pedofile i zlostavljače užasava – ne plaše se ničega više nego od toga da budu otkriveni.
Vreme je da se strah pojavi u njihovim očima.
Autorka je članica predsedništva Stranke slobode i pravde
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
