Čekajući dan pobede

Ali, kada uz izraz ovog iskrenog poštovanja za trenutak izuzmemo ove junake našeg doba, ostaje puka činjenica da najveći broj nas uglavnom samo čeka da sve ovo prođe – disciplina u samoizolaciji i socijalna odricanja se podrazumevaju. Ovaj tekst je upravo o tom čekanju da korona prestane, kao i o tome šta onda kad se ovo jednom završi.

Kada čujem kako se negoduje zbog čekanja, ja se setim svog dede koji je bio jedva pismen i nikada nije bio čuo ni za Beketa ni za Borhesa, a ipak me je najefektnije upozorio na fenomen iščekivanja u životu. Imao sam pet godina kada mi je rekao: “Da se kladimo, ako sad sedneš ispod stola, nećeš moći da izdržiš da tri puta udarim šakom o sto, moraćeš da izađeš ranije. “Prihvatio sam opkladu i, naravno, izgubio, jer je deda u prvih nekoliko sekundi lupio samo dva puta, a onda se moje iščekivanje na njegov treći udarac oteglo do u beskraj. Izdržao sam dva-tri minuta, a kad sam izvirio, on reče: “Ne brini, udariću ja i treći put, ako ne danas, onda sutra, prekosutra, ne znam, videću.“

Tako sam već kao klinac naučio dve stvari o čekanju, najpre, da moram da se pomirim s time da moje čekanje zavisi od drugih, a ne od mene, što i jeste ubedljivo najčešći slučaj, a zatim i to da čekanje ne mora da bude zaludno, već solidna prilika za preispitivanje, recimo o tome da li je ono (čekanje) zaista bilo neminovno i šta i kako dalje kad se ono okonča.

U primeru iz mog detinjstva bilo je lako, zapamtio sam da se sa iskusnijima ne valja kladiti (posebno ako te još i dobro poznaju), ali možemo li da pametno iskoristimo i ovo sadašnje iščekivanje da prođe korona a s njome i vanredno stanje? Dakako da možemo, ključ je u preispitivanju.

Pritom, ne mislim samo na pojedince već (još više) na čitavo društvo, jer iako se ova kriza prelama kroz hiljade ličnih drama, ipak je jasno da će pitanje pobede biti rešeno na kolektivnom nivou. Svako od nas može dobiti svoju individualnu bitku protiv virusa, ali njegov konačni poraz zavisi prvenstveno od toga kakav ćemo imunitet pokazati kao zajednica, od lokalne samouprave, do čitave civilizacije.

A jedna zajednica – uzmimo zbog jednostavnosti da je to cela država – može uspešno da se nosi s prirodnim katastrofama samo ako su ispunjena tri uslova.

Prvi je da u njoj (državi) postoji potreban broj ljudi koji dovoljno znaju o problemu o kojem je reč, drugi da se ti ljudi nalaze na mestima na kojima mogu nesmetano da rade i odlučuju i treći da između ovih stručnjaka i običnih građana postoji dobra komunikacija, jednostavno rečeno, da im narod veruje.

Da uopšte postoji neka formula za izračunavanje civilizacijskog indeksa jednog naroda, ona bi u velikoj meri bila svedena na ova tri parametra.

Oni, dakako, ne pokrivaju sve čime bi se mogao opisati opšti potencijal jednog društva, ali su to univerzalne veličine koje se sa svim ostalim faktorima ili množe ili dele, tako da je njihov uticaj prožimajući.

Ako ova tri parametra integrišemo, dobijamo iskaz po kojem se kvalitet jednog društva meri po tome koliko mu je prolazno vreme od trenutka stvaranja naučnog znanja do momenta kada to znanje postaje opšteprihvaćena društvena norma. Što je to vreme kraće, utoliko je država naprednija, a time i otpornija na sve probleme koji se jedino znanjem mogu savladati.

Ostavljam da sami zaključite kakav odbrambeni potencijal za borbu protiv novog virusa poseduje jedno društvo kroz koje se svako novostečeno znanje provlači kao pile kroz kučine.

Recimo, društvo u kojem se i za vreme redovnog stanja govori da su homoseksualci za lečenje (čitaj: za batine), da je vakcinacija više štetna nego korisna, da su borbe za rodnu ravnopravnost i protiv klimatskih promena globalistička zavera ili da Teoriji evolucije treba smanjiti prostor u školskom programu?

Ako u jednoj zajednici većina misli da se svaka neman može pobediti ikonom Svetog Đorđa i obaveznim pričešćem, onda u redu, ja to moram da poštujem, ali da mogu da biram, nikada ne bih dozvolio da me u takvoj državi zadesi neka prirodna katastrofa.

Pošto je ovo priča o čekanju, hajde da se, kad već imamo vremena, zapitamo gde se Srbija nalazi prema ovim parametrima?

Još važnije, upitajmo se kakva je situacija u ovom pogledu vladala u Srbiji tokom proteklih nekoliko decenija, jer to je ono što sad dolazi na naplatu. Ima li Srbija ljude koji znaju? Ako ih ima, ima li ih dovoljno?

Ako ih ima dovoljno, da li oni imaju priliku da se čuju, da li ih tada ljudi razumeju i da li im veruju? Pritom, ne budimo naivni, nije dovoljno kada političari slušaju ratne epidemiologe usred vanrednog stanja i totalne neizvesnosti, već da li su ih išta pitali pre rata, u miru, koliko su tada ovi i drugi stručnjaci bili viđeni na najgledanijim televizijama? Većina građana Srbije do pre samo dva meseca nije znala ni gde joj se tačno nalazi najveća infektivna klinika, danas to zna, a možda se uz to i pita zašto ta zgrada izgleda poput onih u kojima je snimana serija o Černobilu? A ona tako ne izgleda od juče.

Postavljanje takvih pitanja bilo bi nam veoma korisno dok traje ovo iščekivanje dana pobede nad koronom. Baš sada moramo da se podsetimo da nam godinama odlazi na hiljade visokoobrazovanih, a da im mi kao alternativu nudimo urušen vrednosni sistem i partijsku knjižicu i to u formi najbrutalnije propagande u tabloidima i najšire gledanim TV programima. Kako ćemo se, ako se ti konstantni odlasci nastave, bez svih tih ljudi sutra suočiti s nekim novim virusom?

Koliko će nas biti izvan samoizolacije i karantina?

Čekanje je, dakle, prilika da se najuticajniji ljudi u ovom društvu upitaju šta i kako posle korone. Za one koji su i do sada krojili kapu obrazovanju i nauci u Srbiji, koji su time profilisali i naš trenutni socijalni imunitet, nemam mnogo nade da će se promeniti. Za njih jedino imam poruku koju sam već pozajmljivao od Duška Radovića.

Ako ne znate šta ćete raditi posle korone, vi se samo setite šta se radili pre nje, pa ako vas nije sramota, radite to i dalje.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU