Čekajući Ferhagena

Sve zemlje kandidati za članstvo u EU moraju da ispune „Kriterijume iz Kopenhagena“ koji podrazumevaju: stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje manjina; postojanje delotvorne tržišne privrede i sposobnost domaćih preduzeća da izdrže konkurenciju prisutnu na zajedničkom tržištu EU; sposobnost da se prihvate obaveze članstva, uključujući podršku za ciljeve EU; te javnu administraciju koja je u stanju da primeni i u praksi sprovodi zakone EU. Od zemalja u procesu pridruživanja EU očekuje i visok stepen regionalne saradnje, a od zemalja učesnica u sukobu na prostoru bivše SFRJ i punu saradnju sa Haškim tribunalom.

Postoji mnogo argumenata kojima se može potkrepiti teza da Srbija 2009. u praksi ne ispunjava ni „Kriterijume iz Kopenhagena“ niti doprinosi visokom stepenu regionalne saradnje, što sve nema mnogo veze sa činjenicom da su dva preostala haška begunca, još na slobodi. „Podrškom ciljevima EU“ može se, na primer, smatrati podrška deklaracijama Evropskog saveta o Iranu. Srbija se samo ove godine četiri puta oglušila o pozive da ih podrži. Pitanje je do koje mere Srbija svojom aktuelnom spoljnom politikom doprinosi i regionalnoj stabilnosti na Balkanu. Umesto posvećenosti regionalnoj saradnji iz Srbije sve češće stiže neutemeljena oceana o regionalnom liderstvu u evropskim integracijama. Ideja o otvaranju četiri srpska konzulata u Crnoj Gori koja ima oko pola miliona stanovnika, pretnje Makedoniji oko markacije granice sa Kosovom, VIP status Milorada Dodika, premijera RS – jednog entiteta suverene BiH – u Srbiji, agresivna retorika prema Hrvatskoj koju primenjuje Vuk Jeremić, diskriminatorski položaj rumunske, makedonske i crnogorske pravoslavne crkve u odnosu na SPC i druge „tradicionalne verske zajednice“ mogu se tumačiti kao trend otklona od regionalne saradnje, pa čak i opstrukcije iste. Ostaje dilema do koje je mere takvo ponašanje uslovljeno „odbranom teritorijalnog integriteta suvereniteta“ a u kojoj meri je ovakva politika neodgovornost prema evropskim očekivanjima zarad nekih drugih interesa i-ili otklon od evropskog puta.

Imajući u vidu stepen korupcije i drugih vidova kriminala u zemlji, pa i u državnim institucijama o čemu govori i predsednik Tadić, lošeg stanja u pravosuđu i marginalizaciju parlamenta od strane Vlade utemeljenu i u aktuelnom Ustavu, teško se može oceniti da Srbija ima „stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje manjina.“ Novi zakoni iz oblasti bezbednosti i odbrane čije je usvajanje u toku će, po oceni stručnjaka, derogirati rad parlamenta i koncentrisati moć u predsedničkom kabinetu. Tako će se dodatno umanjiti šansa za uspostavljanje modernih modela demokratske kontrole oružanih snaga i obaveštajnih službi.

I pored svega, EU je 2008. formalno sa Srbijom potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, Evropska komisija je početkom novembra 2009. dala relativno pozitivnu ocenu napretka Srbije u procesu evropskih integracija. Primena Prelaznog sporazuma koji je na snazi do završetka procesa ratifikacije, zamrznuta je na insistiranje Holandije, do hapšenja preostalih haških begunaca, to jest do ocene potpune saradnje sa Tribunalom.

Blagonaklonost Evropske komisije i većine zemlja članica EU, nažalost nisu dovoljni u slučaju Srbije. Sav nesumnjivi dosadašnji napor i pomoć EU i zemalja članica demokratizaciji Srbije od 1999. naovamo, sa jedne, kao i veliki trud i žrtve malobrojnih, istinski proevropski orijentisanih snaga u Srbiji, sa druge, počeće brzo da se topi ostane li Srbija zbog nehapšenja i neizručenja preostalih haških begunaca u sadašnjoj pat poziciji.

Šanse za ostvarivanje zajedničkih ciljeva i očekivanja holandske javnosti i dela istinski pro EU orijentisane Srbije neodmrzavanjem Prelaznog sporazuma bile bi znatno umanjene. Odmrzavanje PS bi pomoglo i da se sadašnje vlasti isteraju na čistac, da na delu pokažu svoju posvećenost EU integracijama, preuzimajući na sebe ugovorne odnose sa EU koji će, nesumnjivo, doprineti departizaciji države, kontroli monopola i transparentnijem načinu finansiranja.

Možda bi usvajanje skupštinske rezolucije koju traže nevladine organizacije bio dobar način da se dočeka holandski ministar spoljnih poslova Maksim Ferhagen. On bi do kraja godine, valjda sigurno ovog puta, trebalo da dođe u Srbiju. I samoproglašena proevropska vlast i takozvana reformska opozicija o ideji rezolucije „glasno“ zajedno ćute. Ako se rezolucija ubrzo ne stavi na dnevni red i ne usvoji, legitimno je zapitati se kome bi sve u Srbiji smetao i, zašto, i ovakav pokušaj da se ubede holandska vlast i javnost da nam pomognu.

Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije iz Beograda