Čekajući gradonačelnika

Čelnici i članovi vladajuće partije očekuju pobedu. Pokrenuli su sve poluge monstruozne mašinerije pomoću koje drže Srbiju u stanju okupacije. Imaju medije, vojsku poslušnika, novac, posebno organizovane opskurne grupe zadužene za prinude, zastrašivanja i sejanje straha. Najvažniji adut im je Aleksandar Vučić, po Ustavu predsednik svih građana, čije ime nosi lista njegove partije. Od više hiljada članova stranke njihov lider misli da će njegovo ime privući najveći broj glasača. Nije našao nikoga ko bi bio dostojan da bude prvi, osim sebe. Otkako je zagospodario Srbijom nema važnijeg posla do da zadovolji hipertrofiranu potrebu za gratifikacijama i bezrezervnom podrškom. Svakodnevni višesatni nastupi na strogo kontrolisanim medijima služe mu da potvrde osećanje omnipotentnosti i uzdignu ga iznad postojeće datosti i realnosti. Odavno je izgubio potrebu da meri izgovorene reči i usklađuje ih sa objektivnim situacijama. Mentalne konstrukcije iz podsvesnih sfera psihičkog sistema podržane zavidnim intelektualnim potencijalima omogućile su mu da razvije neslućene modalitete manipulacija i ličnih transformacija. Svaku ulogu koju sebi dodeli može da odigra lako, jer ga ne opterećuju savest i moralne skrupule. Ove kategorije su potisnute ekstremnim egocentrizmom, autoritarnom svešću i atrofiranom empatijom. Oni koji ga slede podržavajući njega čuvaju sebe. Svesni su da za pozicije koje zauzimaju na svim nivoima vlasti treba da zahvale samo predsedniku, nikako svom znanju, veštinama ili drugim sposobnostima. Oni ne razmišljaju i ne sumnjaju. Opsednuti su ličnim potrebama i neobuzdanim željama. Vođeni prenaglašenim osećanjem zadovoljstva i nedostatkom odgovornosti spremni su da lažu, falsifikuju, potplaćuju, zastrašuju i ucenjuju. Svi će oni glasati zajedno sa svojim kapilarnim glasovima i onima koje drže u šaci. Glasaće i svi hipnotisani koji više veruju televizijskim izveštajima o neizmernim predsednikovim uspesima nego sadržaju sopstvene svakodnevice. Glasaće i ljudi sa defektom u kognitivnim sadržajima zbog nerazvijenog logičkog mišljenja. I kada svi izađu i pokradu koliko im bude dozvoljeno, još uvek ih neće biti dovoljno za pobedu, ako izađu svi ostali koji ne pripadaju ovom korpusu. Izbore će odlučiti, kao i mnogo puta u istoriji višestranačkog srpskog sistema, oni koji 4. marta neće izaći na glasanje. Poštovaoci sintagmi „svi su isti“, „sve ih već dobro znamo“, „verovali smo, ali smo izigrani“ i brojnih drugih autističnih i narcisoidnih konstrukcija očekuju na političkoj sceni neke nove ljude, visoko moralne, vrsne stručnjake čistih ruku i osvedočene borce za istinu, pravdu i vladavinu prava. Svakako da takvih ljudi ima na listama opozicionih partija, ali im „apstinenti“ neće dati šansu zbog sopstvenih osećanja i frustracija. Zabavljeni sobom i ličnim principima ne poštuju osnovno pravo i obavezu odgovorne ličnosti, da se uvek odrede prema zlu i stanu na suprotnu stranu od njega.

Ovakvu obavezu imaju i političke organizacije i grupe građana koje će na izbore izaći sa svešću da neće preći cenzus. Svi njihovi glasovi otići će prvoplasiranima, među kojima će svakako biti partija predsednika Republike, protiv koje se deklarišu.

Beogradski izbori su provera naše spoznaje realnosti, spremnosti da se trgnemo iz mentalnog dremeža i preuzmemo odgovornost za sva buduća događanja. Naraslo i oslobođeno zlo zahteva veliku ozbiljnost i nepokolebljivost. Beograđani će u martu pokazati da li ih poseduju.

Autorka je odbornica u Skupštini grada Vršca