Čekajući publiku

Znajući kako se neslavno završila gej parada pre nekoliko godina, strepim da će ovoga 20. septembra biti dosta napeto, rizično i nepredvidivo.

Da li možemo nakon nečega što se dogodi da se pravdamo time da su stvari išle nepredvidivo i da su se otele kontroli. Sudeći po svakojutarnjem pojavljivanju novih grafita, može se zaključiti da nam se približava opasan datum, koji može da dovede i do žrtava, uključujući i one kolateralne. Međutim, teško je zaključiti da li svakodnevno pojavljivanje grafita najavljuje to „otimanje kontroli“, jer kao građanin ne znam da li je ta svakodnevna pojava grafita nešto što je već izvan kontrole, ili naprotiv, nešto što je i te kako kontrolisano i dozirano.

Šta god ljudi mislili o toj vrsti manifestacije, lično kao heteroseksualac ne mislim pozitivno, a takvog su negativnog mišljenja i mnogi ljudi od drukčije seksualne orijentacije, ta parada je zapravo parekselans politička manifestacija, a najavljeni događaj je zapravo politički test visokog rizika.

Parada kao parada (može da bude i vojna parada) to jeste ako ima neku svoju publiku. Kada aplaudiraš nečemu, aplaudiraš kao deo publike. Ako zviždiš, opet si publika. Ako na nešto fizički nasrćeš (organizovano ili neorganizovano) i tada si publika. Znači da takva najavljena parada želi svoju publiku, kakvog god da je raspoloženja.

Ovo društvo u tranziciji dakle treba i sada i po ovom pitanju nekom svetu da dokaže da je demokratsko, tolerantno, da uvažava različitosti i različite seksualne orijentacije. Zbog toga ta najavljena manifestacija treba da bude, ništa drugo nego politički performans. Dakle politički čin izvan stranačke organizovanosti i institucija sistema. Znači ulična politika. Pa kada je već u pitanju ulična politika, onda tu ima i drugih koji su za uličnu politiku i jedva čekaju povod da se i oni bave uličnom politikom. Imaju i oni svoje „argumente“, a vrlo rado su ih i do sada iznosili (motke, štangle, lance i druga priručna sredstva).

Nemam ništa protiv ljudi drukčije seksualne orijentacije. Ima ih i među nadarenima, kreativnim, vrednim. Mnogi su dali i daju ogroman doprinos razvoju čovečanstva. Međutim, kada su ovakve manifestacije u pitanju, lično ne želim da budem publika i jedino što mogu da posavetujem drugima jeste da ne budu publika ili „slučajni prolaznici“. Manifestacije bez publike gube svoj smisao. Organima reda će biti mnogo lakše da zaštite ljude i imovinu od huliganskih nasrtaja. U takvom slučaju i kod belosvetske birokratije možemo u najgorem slučaju da ostanemo „neocenjeni“, što je svakako bolje od bilo kakve negativne ocene. Nemojmo smetnuti s uma da smo kao populacija još uvek na izdržavanju šengenske kazne, koja će, možda, biti skinuta 1. januara 2010. godine. Preciznije za četiri meseca i nešto dana.