Čekamo li varvare?

On to nikad nije demantovao, nikada se nije ogradio od „uređivačke politike“ ovog glasila.

Jasno je da se odavno iskoračilo iz svih sloboda štampe i zakoračilo se u varvarstvo u kojem je sve dozvoljeno samo ako si jači. Ipak, poređenje nije potpuno umesno jer varvarin čak i kada skalpira i kolje on ipak gaji svoj osobeni moral i zna da žene, decu i nemoćne ne treba mučiti i ubijati. Varvarin takođe drži do zadate reči i neće je pogaziti, u protivnom će ga duhovi predaka kazniti.

Civilizovani pak varvarin prevazilazi onog necivilizovanog jer on ne pati od takvih „predrasuda“ kakve su čast i poštenje. Naš duhovni varvarin se zove „sloboda štampe“. To je za sada „samo“ verbalni varvarin ali je tek pitanje vremena kada će neko nekoga da ubije podstaknut pisanjem tabloida. Hoće li bar onda novinari koji su označili nekoga kao metu biti inkriminisani kao saučesnici u zločinu? A kako im to dokazati na sudu? Možda kada bi počinilac priznao da je zločin izvršio podstaknut pisanjem nekog lista ili gledanjem neke televizije. Ali sumnjam da bi to bilo dovoljno za sud da nekoga osudi jer ne bi bilo dokaza da je neko direktno licem u lice nekoga podstrekivao na zločin.

Jedna je stvar različito procenjivati određene političke događaje, poteze vlasti i političkih faktora a drugo je iznositi eksplicitne tvrdnje o određenim osobama bez ikakvih dokaza. Prvo je sloboda štampe a drugo je primer zloupotrebe te slobode. Na primer: slobodno je novinarski dokazivati da će predsednik Tramp biti dobar za SAD, Srbiju i čovečanstvo ili pak da je to budući diktator koji predstavlja opasnost po sve – ali nije slobodno reći za Trampa da je ruski špijun, seksualni manijak, homoseksualac… bez čvrstih dokaza a za seksualna svojstva čak ne bi smelo da se objavi i ako bi se imali čvrsti dokazi. Tako se može i kod nas pisati o svakoj političkoj ličnosti i njenim odlukama sa dozom kritike ali se ne smeju iznositi eksplicitne tvrdnje bez dokaza. Ako Informer danima objavljuje fotografije nekih osoba i označuje ih kao agente-podrivače koji su primili ogromne svote novca iz inostranih centara moći (pa još nezaokružene cifre valjda da bi se stvorio utisak istinitosti) – onda to nije slobodno iskazivanje već krivično delo širenja neistinitih i alarmantnih vesti. Čak i ako se ništa ne desi tim ličnostima i organizacijama koje su apostrofirane to je krivično delo. Ali niko Vučićeviću i ostalima ne može ništa. Uzalud je sve zgražavanje i čuđenje jer svako pozivanje na kulturu i pristojnost varvarina dovodi do smeha – njemu je zakon ono što mu srce ište. Dok se neko ne odluči da konačno omeđi slobodu štampe i svede je u pristojnost ipak bi se moralo nekako uzvratiti. Ne sme se ćutati.

Dobro se sećam onih godina posle Osme sednice kada je jedini dnevni list u Srbiji i Crnoj Gori koji se suprotstavljao politici SPS i Slobodana Miloševića bila Borba. Koliko je tu bilo pametnih tekstova, produbljenih analiza, hrabrih komentara… Ali avaj, sve je to zbrisao režimski cunami iz Politike, RTS, Večernjih Novosti i Politike Ekspres kao i niza lokalnih medija. Oni nisu držali do bilo kakvih skrupula i gazili su sve pred sobom. Ništa ne menja u suštini stvari ni to što su Miloševićevi bojovnici sa ove vremenske distance i upoređeni sa današnjim novinarskim varvarima ispali još dobri. Jer u ona „stara dobra vremena“ još se po novinama nisu objavljivale pornografske fotografije ko zna kada i bez dozvole snimljene, još se nije pisalo o tome ko je ko se drogira i ko je čiji ljubavnik/ ljubavnica. Propaganda SPS ipak se držala nekih granica i nije ih prelazila.

Stvari očito idu sa lošeg na gore. I kao što se tada pogrešilo što se nije odmah stvorio neki bulevarski tiražni list koji bi na režimske napade odgovorio istom merom tako se i danas greši kada se misli kako će se varvarin urazumiti i postideti ako mu mi lepi i kulturni lepo i kulturno objasnimo da je varvarin i da to što čini nije lepo. Neće. On priznaje samo jaču silu. Danas i sutra neće pobediti pametne analize i tekstovi nego propaganda i pljuvačina. Stoga je jedini odgovor na Vučićevića, Mitrovića i ostale stvoriti (ili kupiti već postojeći) jedan takav „organ“ koji bi uzvratio istom merom. Pa kad oni pišu da je neko strani plaćenik i da je primio novac, onda treba da kontra-tabloid donosi na primer ovakve naslove: „Vučićević primio 3.257.567,37 dolara od Rusije da izazove rat na Balkanu“… Moglo bi se još mnogo toga u ovom stilu napisati, što čak i ne bi bilo daleko od istine, ali bi nažalost ostalo bez ikakvih dokaza. To naravno nije lepo niti pošteno, ali kad imate opakog protivnika koji ne bira sredstva i koji je prvi prekoračio granicu pristojnosti, onda mu je red uzvratiti istom merom. Videlo bi se tada da li bi vlast požurila da nekog uhapsi. Time bi ogolila dvostruko ponašanje.

LJudi osetljive i nežne prirode treba da shvate kako je sasvim moguće biti u pravu a ipak propasti, biti poražen i na pravdi boga osramoćen od ološa. Biti u pravu – to je lepo ali to nije dovoljno. Treba dokazati da si u pravu i pobediti zlotvora. Ako ljudi misle da se ne treba služiti prljavim sredstvima ja im u principu neću protivrečiti ali moram reći da ukoliko Šešelj i/ili Obradović i njima podobni dođu na vlast biće kasno da se misli u bilo kakvim moralnim kategorijama. Ako hoćemo da ostanemo po svaku cenu fini rizikujemo debakl posle kojeg će nam pobednik, ne uvažavajući nam našu moralnost i skrupuloznost u borbi, natovariti sve i svašta na pleća.

Kavafijeva pesma „Čekajući varvare“ završava se paradoksalnim obrtom: civilizovani građani pripremili su svečani doček varvarima od kojih mnogo očekuju, oni su viđeni kao spasonosno rešenje. Smrkava se a varvari nisu došli, građani su razočarani. Šta da činimo sad? „Varvari su ipak bili neko rešenje.“

Tako je to u pesmi ali u našoj stvarnosti naši varvari su odavno ušli u naš grad, mi smo im širom otvorili vrata i dali im za pravo da ga osvoje i divljaju. Varvari ma kakvi bili nikada nisu rešenje!

Autor je književnik i istoričar