Čekanja u redu za žrtve

Kada će se iz nas oteti priznanje, strepnja, uverenost: „Da, ja sam sledeći(a).“ Šta i ko nam mora uraditi loše, pre nego što shvatimo da nismo rođeni da preživimo, već da živimo. I, kome i čemu podređujemo dar, dane, snagu, nadu?

Mera nam nije svojstvo. Trpljenje nam je postalo sredstvo opstanka. Na razvalinama i ideologija i dogmi, u Srbiji se stvara nova. Nalik je onoj komunističkoj. Ne greši parija, greše pojedinci. Sve fanatičniji smo u pravdanju očigledno pogrešnog. Čim je Aleksandar Vučić uspeo da se postulira kao vrhovni arbitar, najmoćniji, najmerodavniji, najobrazovaniji, najradniji, najpošteniji, ljudi su polako odstupali korak po korak i od svojih obrisa i naznaka, utvrda znanja i etike. Postajali su vojnici-redovi, službenici, podanici, oni koji čekaju.

Stvari su ovde postavljene tako da je svaki poraz za njega životni. Kada se život brani, onda su i sredstva korišćena manje-više legitimna. Stoga, otpušteni radnici nisu čak ni određen broj zlohudih sudbina, oni su opozicija u radničkim kombinezonima. Deca rastrzana od brige zbog činjenica da neznanje novcem može postati uzorna vrlina su izmanipulisana šačica. Žrtve seksualnih predatora su obesne i dokone besposličarke, piromani u zgarišta pretvaraju prema zasluzi.

Između kriminala i pravde, nenormalnosti i normalnosti, autokratije i demokratije, amorala i morala stoji volja jednog čoveka i naša slabost, otupljenost i neodlučnost. Činjenična istina obogaljena je informativnom manipulativnom obradom. Istinoljublje i pravdoljublje nisu socijalne i moralne odrednice politike koja se ovde vodi. Vučićeva dogma nas lišava socijalnog sadržaja, ne daje perspektivu ljudskih mogućnosti, samo ustajalu reku i iluzija da se linija spajanja sa blatnjavom obalom zove horizontom. Zato je prestalo biti pitanje postanka, bitnije je ostati izvan.

Možemo negodovati glasno u svoja četiri zida što se stoti put reprizira „Porodično blago“: Kada i gde ćemo reći da neki novi predložak, neinventivan i zloćudan prave braća Mali, braća Vučić, sestra i brat Brnabić, tata i sin Stefanović? Možemo sebi nametnuti laž. Ona nas neće spasiti od mogućnosti da sledećeg dana mi budemo žrtve. Na ovaj ili onaj način. Otpuštanjem, prebijanjem, oduzimanjem, zatvaranjem.

Podele se ne prave i ne generišu da ostanu zacementirane. Smisao njihov je u pokazivanju koliko je preostalo od različitosti. Egzarh i monarh ih ne voli. Moraju se učiniti, makar, nevidljivima. Ne postoji tiha odanost. Postoji tiho odumiranje. Zato nije u redu, danas, biti u redu da nam se desi. Ono je već tu. Loše. Sa gromoglasnom tišinom (p)ostaje poraz.

* Autorka je šefica info-služba Demokratske stranke