Čekanje da neko "odozgo" odluči

Tokom navedenog perioda u logoru je život izgubilo oko sedam hiljada odraslih i dece. Posle dugog vremenskog protoka javno smo se suočili sa događajima koje je zvanična istorija prećutkivala.

Masovni zločini koji se čine kada razum zataji ostavljaju neizbrisiv trag u svesti svedoka tih događaja, ali i njihovih potomaka, ako se prećutkuju i falsifikuju. Suočavanje sa strahotama koje sa sobom nose ratna i posleratna zbivanja izazivaju nelagodu i nevericu, od koje se ljudi često brane negiranjem i potiskivanjem. Spremnost ljudi da se suoče sa zločinima učinjenim drugima pomera civilizacijske granice i usmerava čovečanstvo ka zajedništvu i veri u budućnost bez ratnog ludila. U Bačkom Jarku, kao i u mnogim drugim mestima u Vojvodini, gde su se nalazile masovne grobnice Podunavskih Švaba, stradalima je odana počast, a njihovim potomcima poslata poruka da je domovina predaka spremna da na temeljima zajedničke prošlosti gradi nove odnose. Takve poruke još uvek ne stižu iz Vršca, u kome se 73 godine ćuti nad događajima iz oktobra 1944. godine. Tada je kao znak odmazde streljano sto građana Vršca, pripadnika Nemačke nacionalne zajednice, zbog ubijenog ruskog oficira. Tih oktobarskih dana streljano je po odluci vojnog suda i trideset Vrščana, srpske nacionalnosti, optuženih za saradnju sa okupatorom. Svi pogubljeni su pokopani u zajedničku grobnicu, na periferiji grada, na mestu koje je služilo kao stočno groblje i bilo poznato pod nazivom Šinteraj. Građani Vršca nisu pominjali taj događaj i kao da su se zaverili u ćutanju, čekali su da vreme izbriše sećanje i svedoke. Pre 14 godina udruženje Podunavskih Švaba iz Zapadne Evrope i članovi Srpsko-austrijsko-nemačkog prijateljstva iz Vršca pokrenuli su inicijativu da se na pomenutom lokalitetu postavi spomen-obeležje.

Nadležni u lokalnoj samoupravi su davali neodređena obećanja, izbegavali otvorene razgovore i nalazili brojna opravdanja da izbegnu susret sa predlagačima. Prolazile su godine, menjale su se osobe na čelnim gradskim funkcijama, ali su negativni stavovi ostali nepromenjeni. Niko od uslovno odgovornih nije želeo da razume potrebu potomaka žrtava da se na mestu gde počivaju njihovi bliski postavi obeležje u skladu sa tradicijom i civilizacijskim pravilima. Iako su deklarativno pokazivali interesovanje da se taj jednostavni zahtev realizuje, proizvodili su niz, naizgled, nepremostivih administrativnih prepreka, kako bi problem odložili. Zavetno ćutanje se prenosilo kao neshvatljiva potreba u istrajavanju da opterećujući događaji iz prošlosti ne remete komfor njihove sadašnjosti. Sadašnji gradski čelnici, pripadnici Srpske napredne stranke, slede primer svojih prethodnika. Ćute, i čekaju da neko „odozgo“ odluči kako da se postave prema zahtevima članova porodica stradalih i malobrojnih opozicionih odbornika. Možda će ih saznanje da je spomenik u Bačkom Jarku otkrio njihov vođa motivisati da donesu odobravajuću odluku. Nama, potpisnicima inicijative od pre 14 godina, ostaje da čekamo. Ne možemo i ne smemo odustati, jer nastojanje da se zločini zaborave oživljava zlo i čini ga permanentno prisutnim.

Autorka je odbornica Skupštine grada Vršca