Lako je danas shvatiti političku scenu Srbije ukoliko ste čitali Ežena Joneskua.
Onda je jasno da postoje likovi koji mehanički izgovaraju reči, bez reda i smisla, ali i bez stvarne želje da se suštinski bilo kome obrate. Kao i u svakom teatru apsurda i na našoj političkoj sceni nema dijaloga, već su izjave različitih marioneta same sebi cilj. Kao da se kod nas u javnosti neprekidno igra „Ćelava pevačica“. I kao u komadu Joneskua, čini se da ni kod nas nema nade.
Likova koji u našem teatru apsurda „čekaju Godoa“ koliko volite, ali se trojica njih izdvajaju svojom apsurdnošću i destruktivnošću.
Aleksandar Vulin, čovek koji je svojom grotesknošću zauvek u Srbiji zatvorio vrata ideji „levičarstva“ – ideji koja je i pre Svetozara Markovića bila duboko utemeljena u srpskom duhovnom biću. Srbi su za socijalnu pravdu i jednakost bili oduvek do Vulina. Ono što je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević uradio sa idejom monarhije svojim nemuštim bivstvovanjem, to je sa socijalnom pravdom uradio njegov rečeni imenjak, beslovesni čitač Marksa, čiji je Kapital prihvatio ne kao filozofiju nego kao uputstvo za život. Doprinos predsednika Pokreta socijalista ideji jednakosti je u instaliranju instituciji tetke u našu realnost. Nije želeo da „sa siromašnima ovog sveta iskušava sudbu“ kako kaže levičarska himna „Gvantanamera“, nego je sa nekoliko desetaka letova preko Atlantika keširajući „sitninu“ kanadskih dolara rešio svoju sudbinu. I nije to, nažalost, jedini paradoks koji prati lik i delo ovog socijaliste koji je u koaliciji i sa monarhistima (Vuk Drašković) i tajkunima (Bogoljub Karić), a da to ne smeta čistoći njegovih ideoloških misli. Ovaj Estragon srpske političke scene pod neobjašnjivom je zaštitom jačeg i moćnijeg Vladimira (pardon opet Aleksandra). Jednako kao i njegov patron neprekidno se vređa i ljuti, sklon je afektima i emocionalnoj nestabilnosti, ponavljajući do u besmisao jedne te iste floskule. Obojica su zaista rodonačelnici srpskog teatra apsurda, onakvog kakvog ni Beket nije mogao da zamisli! I to, nažalost, ne samo u dva čina kao u „Čekajući Godoa“, već u nepodnošljivo mnogo…
A jedan od najodgovornijih što ovaj teatar tako dugo igra na ovim prostorima je nestaško srpske opozicije Čedomir Jovanović. Ako je Aleksandar Karađorđević sahranio ideju monarhije a Vulin socijalizma, onda je to neodrasli studentski lider učinio sa idejom građanske Srbije. Nakon spinovanja (ne vladanja) Borisa Tadića, koji je potpuno anestezirao domaći građanski pokret, glogov kolac u to ranjivo telo zadao je Čedomir (nadam se samo da gospodin Saša Janković ume da uči na tuđim greškama s obzirom da više nema vremena da uči na svojim). Kao što Dečak kod Beketa stalno obaveštava da će stići Godo, tako i uvek mladi Čedomir stalno najavljuje stizanje Evrope, sa njim na peronu kao skretničarem mada ga, doduše, većina doživljava kao kočničara. Sklon svakojakim izazovima uglavnom ne odoleva onima koji su lične prirode. Poliva se kada je potrebno i hladnom vodom, ali nikada se ne poliva stidom. Potvrđuje mišlju i delom Volterovu maksimu, da su – kada je novac u pitanju, sve vere iste. Kada on ili njegova jahta budu otuđeni, umesto ideala siromašnog lidera građanske opozicije, prihvata da bude lider samo svoje porodice. Ipak iskazuje i određeni stepen altruizma – petooktobarski Čeda daje podršku šestooktobarskom Vučiću da nas „pomiri sa svetom“ i tako reši „probleme koji opterećuju svakodnevni život ljudi“. S obzirom da Čedin život nije „svakodnevni“ kako sam priznaje (ne ide u kafane, ne daje pevačicama bakšiše…), onda on o sebi mora da brine sam. Koliko se on trudi najbolje svedoči i činjenica da mu podršku lično pruža Informer i njegov neponovljivi (Bogu hvala) glodur Dragan J. Vučićević te Željko Mitrović lično i ružičasto.
A da ideologije u Srbiji definitivno nema potvrđuje još jedan nestaško, Goran Vesić. Nada Macura u zdravstvu i njen epigon Goran Vesić u komunalnoj izgradnji čine onu osovinu koja nam garantuje svetlu SNS budućnost. Doduše Goran je, mesec dana pre nego se esenesio, napisao za Dragana Đilasa „Manifest novih demokrata za novu Srbiju“, ali kome su danas još važni principi i istina i ko danas ne misli da se oni kupuju u Palmira Toljatija 5, III sprat?! Upravo zbog te adrese moguće je da Goran Vesić iznese tvrdnju da je beogradski budžet u suficitu, a da isti dan Vlada po drugi put iz budžetskih rezervi (dakle i iz niških džepova) uplati Beogradu 100 miliona „zbog smanjenih prihoda“. Što kaže narodna poslovica, „kada je neko dobar sluga, čista je šteta da postane gospodar“.
Dakle, domaći teatar apsurda postoji, nikada življi i aktivniji. A Tagora je lepo upozoravao da je najbolja upotreba reči u stvari ćutanje.
Beograde, pamet u glavu – iako ide novi čin, dosta je pozorišta.
Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
