Čemu manipulacije o broju jasenovačkih žrtava?

Da li je silovanje javnosti manipulacijama sa činjenicama koje samo nekima (političkom narativu vladajućih) odgovaraju od značaja za istoriografiju? Naročito ako se zna da su obe strane učesnice – naručilac i izvođač projekta – unapred bile svesne da to čine kroz (samo)zavaravanje u unutrašnjoj upotrebi.

Ili je sve to naš, nacionalni srpski problem to jest interes da svesno prihvatamo zadatu laž?

Nedavno sam, povodom godišnjice nastanka kompleksa koncentracionog logora Jasenovac iz vremena Nezavisne Države Hrvatske, objavio u Danasu (22. avgusta) tekst „Zabuna brojevima žrtava u Jasenovcu – Ko je ovde lud odnosno revizionista“.

Da bih pokazao ludilo među zaljubljenicima u krvavu prošlost, naročito onima koji vole da učestvuju u takozvanoj igri brojevima, naveo sam šta o broju žrtava u Jasenovcu piše u uglednim enciklopedijama jevrejskih institucija koje se bave Holokaustom. Tom prilikom naveo sam, pored ostalog, sledeće:

U digitalnoj verziji Enciklopedije Holokausta (https://encyclopedia.ushmm.org), objavljenoj pod znakom američkog Memorijalnog muzeja Holokausta u NJujorku, u odrednici Jasenovac stoji da je stradalo između 77.000 i 104.000 zatočenika.

U digitalnoj verziji izdanja Enciklopedije logora i getoa 1933-1945, objavljenoj pod znakom Memorijalnog muzeja Holokausta u Vašingtonu, na strani 81 navedeno je da je samo u logoru Ciglana stradalo oko 57.000 hiljada zatočenika.

U Enciklopediji genocida koju je priredio Izrael Čarni pod znakom Instituta za holokaust i genocid iz Jerusalima, na strani 635 stoji da je stradalo oko 400.000 Srba, Jevreja i Roma.

+++

Ovih dana na srpskoj medijskoj sceni podgrejava se stara priča izvesnog istoričara iz Izraela uz čije ime se navode epiteti koje nemaju nikakve realne osnove.

Na stranu što je reč o nekadašnjem popularnom pevaču koji je u međuvremenu krenuo put studija istorijskih nauka. Mada se decenijama, navodno, bavi istraživanjima zločina nad pripadnicima jevrejskog naroda u godinama Drugog svetskog rata 1939-1945, njegova bibliografija, prema onom što se može pronaći na internetu, veoma je tanka. NJega oslovljavaju sa „profesore“ mada se zna da nije imao univerzitetsku karijeru. Ovde, po srpskim medijima pominju i objavljenih pet stotina članaka. A koliko je među njima posvećeno Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji?

S obzirom na to da je pre šest-sedam godina pokrenuta specijalna unutrašnja operacija sluđivanja naroda pričom o velikoj koristi koju ćemo imati u svetu kroz angažman stranca u objašnjenju nacionalne tragedije u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, i da se to nastavlja ovih dana, mislim da bi trebalo da budemo malčice razboritiji. Osim, ako već nije kasno?

Elem, dotični istoričar je 22. avgusta 2023, u opširnom intervjuu ruskom portalu u Srbiji (rt.rs), pod pompeznim naslovom „Kako sam došao do broja stradalih u Jasenovcu“, naglasio da je u istraživačkom poslu za njega najvažniji izvor podataka memorijalni centar Jad Vašem u Jerusalimu i istakao: „Oslanjao sam se uglavnom na tri publikacije Jad Vašema.

Prva je ‘Istorija Holokausta – Jugoslavija’, koju je uredio prof. Menaham Šelah, a izdao Jad Vašem 1990. godine. U njoj na 189. strani piše da se ‘700.000 ubijenih može smatrati realnim brojem’ slična brojka objavljena je u istoj knjizi i na stranicama 173, 188, 189 i 199.“ potom je naveo da je koristio i Enciklopediju Holokausta i podatak iz nje koji glasi: 600.000 žrtava!

Da li mi je dozvoljeno da ovde ponovo zapitam: Ko je ovde lud odnosno revizionista?

Vidim da napisah teške reči pa moram da ublažim daleko lakšim: A šta kažu publikacije objavljene pod znakom Memorijalnog muzeja u Vašingtonu (United States Holocaust Memorial Museum)?

Znači: manipulisanje podacima tako što se navodi samo ono što je dokaz unapred zacrtane tvrdnje a ne i rezultati novijih istraživanja! Čak ni svojih reči izgovorenih pre šest-sedam godina u intervjuu na televiziji Palma plus iz Jagodine (sa novinarkom Oliverom Miletović) kada je rekao da broj od 600.000 i 700.000 treba duplirati. Znači – 1.200.000 i 1.400.000 žrtava!?

Nemam želju da analiziram kompletan pomenuti intervju. Želim samo kroz jedan primer da ukažem koliko u njega imam poverenja. Autor velike knjige kazao je da je jasenovački logor trajao nešto više od četiri godine.

Istina je sasvim drugačija: sistem koncentracionog logora Jasenovac „proradio“ je 22/23. avgusta 1941. i trajao je do kraja aprila 1945. godine – znači 44 meseca odnosno 1.340 dana, odnosno tri godine i osam meseci. Znači da mu je pomenutom istoričaru matematika slabija strana.

Kad je reč o Jevrejima i njihovim tvrdnjama o jasenovačkim žrtvama trebalo bi se podsetiti još jednog Izraelca, veoma poznatog širom sveta. Reč je o dr Efraimu Zurofu, direktoru Centra Simon Vizental, ličnosti koja dobro poznaje nekadašnje ustaške glavare. Zurof je 30. avgusta 2019. godine primljen kod svedržitelja Srbije. Pri pomenu Jasenovca bio je izričit kad je reč o broju stradalnika – oko 100.000 Srba, Jevreja, Roma i ostalih. Zurof je taj razgovor istoga dana prepričao na konferenciji za štampu u Pres centru Udruženja novinara Srbije u Beogradu. Tom prilikom je naglasio problem recikliranja preuveličanog broja jasenovačkih žrtava. Mada nije pomenuo nijedno ime, očito je mislio na autora one knjige od 8.300 grama. Vredno je pomena da nijedan medij nije napisao bilo kakav komentar o pomenutom broju žrtava koje je naveo Zurof.

Uzgred, niko nije ni komentarisao Zurofov intervju emitovan 29. avgusta 2019. na televiziji N1, kada je, između ostalog, rekao: „Dok ne bude ustanovljena međunarodna komisija koju će činiti ugledni stručnjaci, koji će sprovesti istragu o žrtvama Jasenovca, nikada nećemo imati validan broj. Hrvati čine sve da ga umanje, a ovde nažalost, kao što sam objasnio, postoje ljudi koji pokušavaju da ga prenaduvaju. Tako da možemo reći da je jedno odgovor na drugo, ali nijedno od ta dva ne služi svrsi. Ono što nam treba je tačan podatak, i dok njega ne bude, nastavićemo da se sporimo.“

Efraim Zurof ne zna hrvatski jezik ali je dobro razumeo reči Andrije Artukovića na suđenju u Zagrebu da su protiv Srba ustaše koristile sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva. Takođe, dobro je razumeo i reči Dinka Šakića kada je na sudu rekao da bi se rado vratio u Jasenovac (i bio sahranjen u ustaškoj uniformi).

Poželjno je da znate hrvatski jezik ako mislite da se bavite hrvatsko-srpskom istorijom. U suprotnom, slabe vajde od prevoda na engleski. Uzgred, da li možete zamisliti da su prevedene na engleski jezik četiri knjige Antuna Miletića o Jasenovcu? Odakle tolike pare?

I na kraju, šta se time dobilo? Možda se želelo da se proveri da li je tačna Miletićeva tvrdnja o 146.000 jasenovačkih stradalih zatočenika?

Pitanje zašto je bitno znanje hrvatskog jezika ima svoje razloge a najvažniji je čitanje čitanja dostupne originalne arhivske građe. Istog momenta slede i druga pitanja: Da li je uprava koncentracionog logora imala delovodni protokol i memorandum?

Da li je Vjekoslav Maks Luburić izveštavao Eugena Didu Kvaternika i Ministarstvo unutrašnjih poslova o zbivanjima u logoru, broju zatočenika i drugim stvarima i da li je Ministarstvo unutrašnjih poslova ili neki drugi državni organ slao svoje ljude da se upoznaju sa prilikama u Jasenovcu?

Da li je logorska uprava vršila evidentiranje novih logoraša i njihovog ubijanja?

Odgovori na pomenuta pitanja razjasnili bi mnoge nedoumice pa bi rasprava o arhivskoj građi bila znatno kraća. Naročito o tvrdnji Milana Duzemlića da je on, kao opštinski činovnik, pre logorisanja, video 940.000 personalnih kartona zatočenika.

Znanje hrvatskog jezika poželjno je radi čitanja memoara poglavnika Ante Pavelića, šefa Ustaške nadzorne službe Eugena Dide Kvaternika i generala Vjekoslava Maksa Luburića. Tog štiva nema na engleskom.

Autor je istoričar i bivši direktor Muzeja žrtava genocida

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.