Čemu služi škola?

To bi bilo odlično, kada ne bismo živeli u Srbiji u kojoj je sve naopako.

Kao bivši prosvetni radnik, a danas baka koja pomaže unucima, želela bih da skrenem pažnju na nekoliko poražavajućih činjenica.

One, davne 2001. godine pokušana je stvarna reforma obrazovanja. Otpor u školama je bio ogroman! Očigledno je da ovde ljudi ne žele promene, čak ni na bolje. Već tada se videlo pogubno delovanje nazadnjačkih struja. Na čelu im je bio DSS, ali su mu se pridružili mnogi (posebno oni koji o prosveti ništa nisu znali). Nesrećni ministar prof. G. Knežević i njegov tim (sećam se gđe Turajlić, gdina Baucala i gđe Kovač) doživeo je neverovatan progon. Šešelj ga je nazvao intelektualnom mizerijom i moralnom nakazom. Došlo je do toga da su ga optuživali da je alkoholičar.

Onda su ubili premijera, i sve se srušilo.

Od tada je prošlo 20 godina, stalno se nešto reformiše, a ništa ne menja. U realnosti, školstvo je u katastrofalnom stanju, sa tendencijom daljeg pada. Ja ću se osvrnuti na osnovno i srednje obrazovanje, i pokušati da navedem neke od suštinskih problema. Neću da pišem o tome koliko su nastavnici slabo plaćeni, niti o tome da su (nažalost) uglavnom žene, na kraju ni o tome da većina radi u školi zato jer mora, a ne zato što to želi. Govoriću o nekim stvarima, vezanim za XXI vek.

Ovo je vek brzine, interneta, društvenih mreža. Sve je nekako ubzano. Čak i mi stari imamo sve manje strpljenja. Tako nam i neki filmovi koje smo nekada voleli deluju usporeno i „nikada kraja“. Savremeni klinci su zatrpani ogromnim brojem informacija, koje nisu selektovane, a oni to sami ni ne mogu da urade.

Većina odraslih, potpuno neosnovano, smatra da oni sada mnogo više znaju, nego što su znali oni u njihovim godinama. Ali ti podaci kojima oni raspolažu su površni, često i pogrešni, ali to NIJE znanje. Kada im pomenete čitanje knjiga, gledaju vas belo. Njihov fond reči je minimalan. Teško se izražavaju i koriste „poštapalice“. Slično ogromnom broju onih koji se pojavljuju na radiju i televiziji. Nažalost i u UČIONICI. Nemojte se zanositi, mnogi nastavnici imaju taj problem.

Posledice ovog su da je našim učenicima škola DOSADNA! Pošto se ovde još uvek radi verbalno, kao u XV veku (samo se promenila tabla – više nije crna, nego bela), oni se jednostavno u nekom trenutku isključe. Jedino o čemu razmišljaju je ZVONO. Broj učenika u razredu, dvosmenska nastava, nezainteresovanost nastavnika za inovativne metode rada, dovele su do toga da naša deca ne znaju ništa. Eksperiment, interaktivna nastava, rad u grupama (kod kuće i u školi)… Da li iko ovde to radi?

Svi se ubiše pričom o udžbenicima, a oni su katastrofa. Rečenice su predugačke, svaka druga reč je strana i deca ih ne razumeju (ja sam na posebnoj tabli srednjoškolcima pisala rečnik – nisu znali šta znači prefiks bi, komunikacija, interakcija…). Kao i nastavne programe, kreiraju ih ljudi koji nikada nisu radili u školi. Ne može jedan fakultetski profesor imati uvid u znanje jednog prvaka.

Naši ljudi smatraju (i dalje), kako naša deca mnogo više znaju od onih, recimo, u Norveškoj. Jer tamo, na primer, ne „uče“ jednačine u drugom, već u petom razredu. A Amerikanci, ma njihova škola nije nizašta. Ja ih onda pitam: a zašto onda mi nismo najbogatija i najrazvijenija zemlja na svetu?

Naši programi nisu primereni uzrastu i današnjem stepenu razvoja dece. Gradivo je preobimno, pa nema vremena za utvrđivanje. Nastavnici jure program, ne vodeći računa o tome šta su deca shvatila i naučila. Površno znanje, bubanjem napamet, bez razumevanja, to je već godinama žalosna posledica ovakvog pristupa. Neki tako stignu u srednju školu, a ne znaju tablicu množenja ili sabiranje razlomaka.

I, na kraju sledi OCENJIVANJE. Koje je, naravno, subjektivno. Danas se mnogo više koriste pisani zadaci nego usmeno izlaganje. Osim što na usmenom profesor pita zašto i kako, problem pisanih zadataka je što ih sastavljaju ljudi koji to ne znaju. Čula sam da su, tobož bili organizovani neki kursevi, ali prateći svoje unuke, vidim da se ništa od toga ne koristi. Dakle, postavi se pitanje (često pogrešno formulisano) i zahteva egzaktan odgovor.

Bolje rečeno, ako učenik nešto napiše svojim rečima, to se često ne priznaje. Broj zadataka ne omogućava raspon ocena. Na primer, pismeni ima samo pet pitanja, za pet ocena! Ti pisani zadaci, ostaju koda nastavnika!!! Dakle, osim njega, niko nema uvid u to kako je učenik odgovorio, gde je pogrešio i kako je izvedena ocena. Ono, NA GREŠKAMA SE UČI, u našoj školi ne vredi. Moji đaci su bili zapanjeni kada sam rezultate kontrolnog upisala u svesku, radove im vratila i rekla da na sledećem času mogu na tim ISTIM pitanjima popraviti ocenu. Kolegama sam objasnila, da je neophodno da SVI savladaju ono najvažnije, pa će onda moći da idu dalje.

Dakle, ČEMU SLUŽI ŠKOLA?

Naša škola ima zadatak da učenicima PODELI OCENE. Čak i direktori škola diskutuju da li je srednja ocena 1,5 jedinica ili dvojka! Danas, svi jure ocene. Pa se tako roditelji nadgornjavaju sa nastavnicima, nastavnici ocenjuju odokativno, deca bubaju napamet, ili ne uče ništa, i kao rezultat imamo učenike bez znanja.

OCENJENE!

Autorka je profesorka u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Sve vesti u vezi sa tragedijom na Vračaru pratite u Danasovom BLOGU.