Čemu služi Ustav Republike Srbije

I ovoga puta mu je, u javnom obraćanju, potvrdio svoju pouzdanost i lojalnost ali bogami – i pripretio. Naime diplomirani pravnik po struci i ministar u vladi Republike, A. Vulin, zatražio je od SNS-a tj. A. Vučića da „što pre saopšti Srbiji da će Aleksandar Vučić biti kandidat SNS-a za predsednika Srbije“ inače će…

Podrška koju diplomirani pravnik iskazuje kandidaturi aktuelnom predsedniku SNS/Republike je „bezuslovna“. Ne tako davno još jedan diplomirani pravnik po struci, sada i ministar u vladu Republike, izjavila je nakon sednice Glavnog odbora sadašnje joj stranke, da Aleksandar Vučić treba i mora da ostane predsednik SNS „iako on ima neku drugu viziju“. Podrška i ovog, po struci, pravnika je bezuslovna čak i u odnosu na uslove, jasne i izričite, Ustavom Republike Srbije utvrđene.

Brutalno kršenje Ustava Republike od strane predsednika SNS/Republike i nemo posmatranje Ustavnog suda nameće i pitanje kome treba i čemu služi Ustav Republike Srbije? Ukazujući još 23. septembra 2018 g. u Danasu o fenomenu da predsednik Republike, tada već 18 meseci ne poštuje Ustav iste Republike, nad kojim se i zakleo, samo ću ponoviti argumente na koje sam tada ukazao. Hajde da ponovo pogledamo kako je samovolja predsednika SNS/Republike jača od Ustava koji je tu funkciju uspostavio.

Član 173 Ustava Republike Srbije bezuslovno, prinudno utvrđuje da: „Sudija Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu funkciju….“ Navedena odredba „obavezuje bez obzira na lični stav onoga kome je upućena“

U pitanju je „obavezno pravilo o ponašanju ljudi u društvu, zagarantovano državnim autoritetom, odnosno institucionalizovanom prinudom“. Ukoliko sudija Ustavnog suda ne poštuje ovu ustavnu normu, postoji državni organ organ koji će je potkrepiti sankcijom. U ovom slučaju nema odstupanja od prinudnog karaktera ove norme.

To je razlog što se ne postavlja ni spekulativno pitanje, ni premisa radi zaključivanja: Može li sudija Ustavnog suda da bude predsednik stranke? Ne, ne može. Zamislimo da je sudija Ustavnog suda predsednik stranke. Da se van svojih ovlašćenja, u javnosti, zalaže za ovu ili onu stranku? Ovu ili onu presudu? Ne. Predsedava partijskim skupom? Ne, ne može. Vodi agitaciju za izbore, lokalne, državne, sve jedno? Ne, ne može.

Bilo bi to u sukobu sa njegovom državnom funkcijom jer, Ustav u članu 6. utvrđuje da: „Niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama …“

Diplomirani pravnici, ministri u aktuelnoj vladi Republike, ovoga puta njegovi „stručnjaci“, kako često za druge ume da kaže predsednik SNS/Republike, nadmeću se u „bezuslovnoj“ podršci vršenju Ustavom uslovljenih poslova, jer samo tako bi njihova Srbija „sačuvala sebe i Srbe ma gde da žive“.

Koalicija na vlasti je na izborima dobila pravo da upravlja državom. Preuzimajući vlast preuzela je i obavezu da obezbedi da Srbija bude država zasnovana na vladavini prava kako vlast ne bi potčinile sebi, ni političke organizacije, ni grupe ni pojedinci. „Vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava“ – piše u Ustavu R. Srbije. Članom 115 Ustava Republike Srbije se takođe bezuslovno, utvrđuje da: „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.“

Tekst istovetan sa tekstom određenim za sudije Ustavnog suda.

Ustavna zapovest, nije „hoću“ ili videću. Ista zabrana, zabrana za vršenje istih poslova. I sudiji Ustavnog suda i predsedniku Republike. Takođe „obavezuje bez obzira na lični stav onoga kome je upućena“ pa i lični stav Vučićevih „stručnjaka“, ministara u vladi Republike Srbije..

„Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki“ – kaže dalje Ustav R. Srbije, ne može istovetno formulisana ustavna norma biti primenjivana nejednako. U zavisnosti od rangirane funkcije ili ličnosti ili nosioca drugih funkcija. NJihovih želja. Zagovaranja. Pravni poredak važi i jednak je za sve.

„Važenje pravnog poretka zavisi od efikasnosti, od faktičkog elementa prava, od ponašanja ljudi po normama, nije bez značaja da li će pravne norme izazvati autonomnu poslušnost onih kojima su upućene, ili će ih ljudi slediti iz čiste „navike pokoravanja“, ili, pak, jedino usled kazne koja je propisana za njihovo nepoštovanje“.

Moglo bi se reći da su članovi Ustava 173 i 115 istovetni. Zašto se onda različito primenjuju? Različito gleda na njihovu primenu? Po mome mišljenju radi se o odstupanju onih koji koriste suverenitet građana od prinudnog karaktera člana 115 Ustava. Koji je to državni organ koji će da primeni sankcije kako bi norma iz člana 115 Ustava Republike Srbije bila delotvorna? Da li se radi o „leges imperfectae – pravnom pravilu koje nema sankcija“? Ne. Da li je u pitanju „ustavotvorac, te ne podleže sankcijama“? Ne nije. Zašto se onda istovetne ustavne odredbe različito primenjuju?

Nije teško odgovoriti na ovo pitanje.

Pet sudija Ustavnog suda bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Republike, koji je ujedno i vođa koalicije na vlasti. Većinskih korisnika narodnog suvereniteta. Sa direktnim uticajem i na izbor pet ostalih – da ovde ne ulazim u procedure izbora. Nije dobro da se legitimitet odluka Suda zasniva na fikciji – da to nije politička institucija, već isključivo pravna.

A Ustav nalaže da: „Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije“. Da bi ispoštovao ovaj član Ustava, predsednik Države po Ustavu Republike Srbije treba da izražava stavove svih nosioca suvereniteta, dakle svih izabranih predstavnika građana. I onih koji ne pripadaju partiji predsednika SNS/Republike.

Kao predsednik partije on ih smatra svojim političkim protivnicima. I stalno vojuje s njima. Može li predsednik Republike kao vođa koalicije na vlasti da se ponaša kao mudar i nepristrastan sudija za neizbežne sporove koji se javljaju u bilo kom društvu?

U svojoj partijskoj aktivnosti predsednika Republike, može li se odvojiti politički uticaj predsednika partije na vršenje poslova predsednika države? Sve u istoj ličnosti? Predsednik države donosi odluke sa pozicije predsednika partije u vezi aktivnosti izvršne vlasti – vlade – ministara i svih funkcionera svoje partije/koalicije na pozicijama vlasti, pa i pravnih „stručnjaka“, ministara u vladi Republike Srbije.

Karikaturalna je situacija, kada predsednik partije stekne funkciju predsednika Republike a partija na čijem je čelu stekne uslove da vrši izvršnu vlast, predsednik Republike prima samog sebe kao predsednika stranke u proceduri proveravanja i poverivanja mandata za sastav vlade.

Ustav nije teoretski koncept već realan pravni akt države za koju ustav utvrđuje da je Srbija država zasnovana na vladavini prava a ne na samovolji pojedinca.

Samo od Ustava zavisne a od tuđe volje nezavisne i jake institucije srpske države, a Republici Srbiji treba takav Ustavni sud, mogu štititi srpsku demokratiju.

U dijalogu izbornih uslova predstojećih izbora ne može pitanje samovolje u poštovanju Ustava biti zaobiđeno a očekivati fer i slobodne izbore. Ne može se funkcija predsednika države koristiti u lične i partijske svrhe, izričito je zabranjeno najvišim pravnim aktom države.

Autor je politikolog iz Požege