Cena ljudskog života ili cena održavanja kapitalizma

Možda imaš sreće, majmuni završe mandat bez pravljenja neke posebno veliku štete, pa izgube na sledećim izborima, i onda se svi pravimo da je monkey business zapravo bio business as usual, i da je eksces sa majmunima u foteljama bio „regularni deo političkog procesa“.

A možda i nemaš sreće, pa te, sa majmunima na vlasti, dočeka zombi apokalipsa.

Amerika je (za razliku od Bliskog istoka) imala „sreće“ sa predsednikom Bušom, dva puta, ali deluje da sa Trampom račun dolazi na naplatu.

O novom korona virusu se ne zna sve, ali se vrlo rano znalo da nije u pitanju „samo malo jači grip“.

Koliko dugo se sedelo na toj informaciji, kojim dinamikom je koja vlada implementirala mere zaštite stanovništva, i sa kakvim uspesima, analiziraće oni koji prežive, kad se prašina slegne. Cenu neuspeha, međutim, možemo da sagledamo i bez istorijske distance – u pitanju su ljudski životi.

Vrlo brzo se postavilo i pitanje cene ovih mera po ekonomiju, što je legitimno i važno, ali je način na koji je to pitanje postavljeno, čini mi se, mera civilizacijskog sunovrata čiji prag upravo prelazimo.

Ukratko, nacrtan nam je oltar astečke piramide, u kome s jedne strane imamo zaštitu najugroženijeg dela populacije (stari, bolesni, imunokompromitovani, ljudi na hemoterapiji…), a s druge – „ekonomski opstanak“. Nešto mora da se žrtvuje!

Juče je neumitnu binarnost tog izbora plastično nacrtao zamenik guvernera Teksasa, Den Patrik, u intervjuu televiziji Foks (a gde drugde?), rekavši, vrlo direktno, da je „budućnost dece“ ipak bitnija od „budućnosti starih i bolesnih“, i da su svi stariji građani sa kojima je razgovarao bili spremni da se „žrtvuju na oltaru otadžbine zarad spasavanja ekonomije“.

Samo dan kasnije to postaje Trampova zvanična pozicija. U svojim izjavama najavljije skraćivanje vanrednog stanja i „pokretanje ekonomije“.

Prvi impuls je da opsujem, ali ću se autocenzurisati i postaviti pitanje – otkad je spasavanje statusa quo dekadentne faze kapitalima izjednačeno sa spasavanjem ekonomije, privrede i dece??

Šta god vam rumeni Teksašanin kaže, u ovoj situaciji nema ničeg ni neumitnog ni binarnog. Svako rešenje će zahtevati sve kapacitete najpametnijih ljudi iz raznih struka, pa ni tad neće biti savršeno.

Nema dileme – nijedna država na svetu ne može da opstane u uslovima potpune izolacije, i „lockdown“ će svakako biti vremenski ograničen. Ali je suštinski važno – na koliko? Mnogi ljudi će, i pored preduzetih mera, umreti.

Ali mislim da postoji velika razlika da li će umreti 3%, 25% ili 70% građana iz rizičnih kategorija. Dakle, broj spasenih života je u velikoj meri povezan sa uspešnošću i trajanjem mera izolacije.

Pretpostavljam da je većina čitalaca upoznata sa principom „poravnavanje krive“, koje će sprečiti italijanski scenario preopterećenih bolnica, pa ne moram ovde da ga elaboriram, ali u najkraćim crtama – što duže možemo da izdržimo u izolaciji, veće su šanse da više ljudi preživi.

Što nas vraća na ekonomiju.

Da, naravno da će ekonomija će propasti ako ljudi budu godinama u kućnoj izolaciji, i ne budu mogli da rade, logično. Ali ko priča o godinama?

U Americi nije pošteno implementiran lockdown ni nedelju dana, a krupni kapital čiji je Tramp telal već najavljuje „relaksaciju“ mera. Boris Džonson, stvorenje iz iste kuhinje alt-rightovskih think-tankova poput Breitbarta, do juče je pričao o puštanju virusa međ ljude radi sticanja „kolektivnog imuniteta“ (opametio se tek kad je vrag odneo šalu). Pola mejnstrim medija u Americi već piše o obe opcije kao legitimne. Medicinska struka ima drugačije mišljenje, ali ko njih sluša.

Što me dovodi do centralne teze, o kojoj, začudo, ćute – ako je ideja da se ne uruši ekonomija, i ako već ulazimo u zonu freestyle lupetanja o ekstremnim merama poput žrtvovanja penzionera, kako to da niko ne „lupeta“ o ekstremnoj meri zaplene 113 milijardi dolara od vlasnika Amazona Džefa Bezosa, i strateškoj raspodeli tog novca najugroženijima, dok traje vanredno stanje?

Na primer. Ili ne samo od Džefa – možda od svih onih 0,1% Amerikanaca čije su zarade otprilike milion puta veće od prosečnih? Da malo ponesu teret ove krize, kad već nisu poneli teret prošle, koju su svojom beskrajnom pohlepom napravili.

Već na Tviteru od neoliberalije čujem da je to staljinizam i otimačina, četr’es peta i sl. Okej, ako ćemo da lepimo etikete, šta bi onda bilo strateško žrtvovanje starih i bolesnih? Eugenika? Mislim da je lakše da batalimo etikete, i pošteno razmislimo – koja od ove dve mere je zapravo „ekstremna“?

Kill Granny or Keep Obscenely Rich People Obscenely Rich?

Autor je reditelj