Cena obećanja

Ne znamo ni da li je razočarao arapske prijatelje, a još manje sebe, ali nema sumnje da su obeshrabreni svi oni koji su lane u oktobru poverovali da će uskoro videti fabriku čipova u Srbiji, naučnoistraživački centar, fabriku delova za avione, tri milijarde evra jeftinih kredita, ogromne investicije Al Dahre u poljoprivredu i izgrađene sisteme navodnjavanja za hiljade hektara, te banku iz Emirata, kargo centre u Surčinu i Lađevcima, pa čak i terene za polo i golf, hotel na mestu srušenog Generalštaba i još štošta drugo. Prevelika obećanja mogu se vratiti kao bumerang, međutim, u Srbiji se obećavalo i mnogo više od novih kula i fabrika, pa je narod sve to brzo zaboravio i oprostio. Ko se još seća da je Srbija već trebalo da bude u EU i da je u njoj hleb trebalo da košta tri dinara, a da kućni budžeti budu puniji za po 1.000 evra od prodatih akcija. I gde su svi koji su to obećavali i gde su bili do sada? Odgovor je ili da su na vlasti sada ili da su na vlasti bili do sada. Dakle, u Srbiji obećanja malo koštaju, a puno vrede. Barem političarima.

Ovog puta bi stvar ipak mogla skuplje da se završi po Vučića. Za razliku od svojih prethodnika, on je mandat dobio na čvrstom i beskompromisnom uveravanju da će vladati odgovorno. Tu je Vučićeva zamka. Dok je koaliciona struktura prethodnih vlasti sprečavala dominantne partije da ostvare svoje političke ciljeve, Vučić takvu prepreku nema, što će reći da nema nikakav izgovor. On može da radi sve što hoće i sve što ne uradi nije uradio zato što nije hteo ili zato što nije umeo. Trećeg nema.

Ako Vučić zakaže na glavnoj tački svoje predizborne platforme, a to je smanjenje nezaposlenosti i povećanje standarda privlačenjem gigantskih arapskih investicija i reformom radnog zakonodavstva, narod neće imati nikakav razlog da mu taj neuspeh oprosti, čak i kad bi hteo.