Cena podrške Vučiću

Nema vladaoca na svetu koji ne bi poželeo narod kao što su Srbi. Narod poslušan, skroman i veran do iznemoglosti. Narod spreman da prati svog vođu putem koji je opisao Radoje Domanović.

Naravno, ova vernost ima svoju cenu, pri čemu se račun ispostavlja tek na kraju.

Ako se posmatra samo novija srpska istorija, najbolji primer obožavanog vođe je sigurno Slobodan Milošević.

Ne treba zaboraviti da je on, na početku svoje karijere, imao mnogo veću podršku nego što je danas ima Aleksandar Vučić. Milošević je probudio nacionalističku euforiju kod srpskog naroda, koja je bila uspavana u vreme Brozove diktature.

Opijen kosovskim mitom, narod je bio spreman da prati vođu ne pitajući za cenu. S druge strane, vođa se oslonio na opšenarodnu podršku i krenuo u oslobađanje svih Srba, širom bivše SFRJ.

Nažalost, dobro je poznato kako je se sve to završilo.

Za svoju vernost Miloševiću srpski narod je nagrađen, ali nagradom koju nije očekivao – bombardovanjem.

U Srbiji se može postaviti pitanje o odgovornosti naroda za nacionalnu katastrofu.

Srbi su prihvatili Miloševića i sledili ga, ne shvatajući gde taj put vodi.

Da su to znali na samom početku, ne bi pošli tim putem. Nažalost, svetska istorija pokazuje da u nekim prelomnim trenucima nema ispitivanja alternativa pre donošenja odluke.

Nije to naučni eksperiment, kada se mogu ispitati alternative pre definitivnog opredeljenja.

U realnoj istoriji, odluke su se donosile u nekim sudbonosnim trenucima, bez oklevanja. Istorija takođe pokazuje da su neki narodi imali sreću sa svojim vladarima, koji su donosili ispravne odluke.

Ipak, pitanje je da li je to bila sreća u trenutku odluke, ili je to bila posledica dugogodišnjeg razvoja nacionalne svesti, što je omogućavalo razuman izbor.

Pri tome se podrazumeva da u ključnim trenucima istorijskog izbora odluke nikako ne sme da donosi jedan čovek.

Primer Miloševića pokazuje da diktator ne može donositi istorijske odluke bez podrške naroda.

Sigurno je da on ne bi krenuo u seriju ratova da nije trijumfalno pobeđivao na izborima.

Drugim rečima, narod je bio saučesnik u svim Miloševićevim porazima.

To što nije znao cenu pogrešnih opredeljenja, za narod nikako ne može biti opravdanje.

Ako ostavimo istoriju, za Srbiju je u ovom trenutku najvažnije pitanje o eventualnim posledicama Vučićevog apsolutizma.

U svim svojim odlukama, on se poziva na srpski narod, koji neizmerno voli.

Nažalost, iza tih egzaltiranih manifestacija ljubavi krije se njegov duboki prezir prema voljenom narodu.

Kada bi verovao da taj napaćeni narod ima iole ljudskog dostojanstva, ne bi se tako cinično odnosio prema građanima, bacajući im mrvice sa svog gospodarskog stola.

U svakom selu obećava nove puteve i fabrike, računajući na kratko pamćenje našeg naroda.

Nikada ne pominje da sve te nove puteve i fabrike grade strane firme, pomoću stranih kredita.

Ponosno ističe pohvale iz sveta za sprovođenje procesa zaštite od korona virusa.

To mu se ne može osporiti, ali pri tome treba imati u vidu njegove problematične veze sa Kinom, za koje će verovatno morati da se plati cena.

Režim SNS-a podrazumeva odgovarajuću strukturu institucija.

To znači sastav skupštine koji neodoljivo podseća na jedan Orvelov roman.

To znači sastav vlade koji predstavlja trijumf negativne selekcije.

Da li se sa takvim institucijama može graditi budućnost ovog naroda?

Kada se razmatra odgovornost naroda za politiku vladaoca, interesantno je analizirati analogiju između Miloševića i Vučića.

Videli smo da je srpski narod morao da plati visoku cenu za svoju podršku Miloševiću.

Zato se postavlja pitanje: kakva nas cena očekuje za podršku Vučiću?

Naravno, podršku dobija samo od dela naroda, ali ćemo cenu morati da platimo svi!

U vezi sa ovim pitanjem, apriori je jasno da će ova cena biti manja nego u slučaju Miloševića, s obzirom na promenjene istorijske okolnosti.

Vučić je daleko slabiji protivnik svetskim moćnicima nego što je bio Milošević.

Za rušenje Vučića ne bi bilo potrebno ni bombardovanje, niti vojna sila.

Međutim, to ne znači da bi cena za njegovo održavanje na vlasti bila beznačajna.

Naprotiv, ta cena bi mogla da dugoročno ugrozi budućnost ovog naroda.

Od kada je došao na vlast, Vučić stalno ističe da je Srbija na evropskom putu.

Srbija je zaista počela proces integracija u EU, ali se taj proces postepeno usporava, što Vučića ni najmanje ne brine.

Naprotiv, njegov cilj je maksimalno prolongiranje evropskog puta, jer on veruje da dok ovaj proces traje niko ne može ugroziti njegovu vlast.

Ali, koja je cena usporavanja procesa integracija u EU?

Zemlja sve manje učestvuje u svetskom procesu ekonomskog, tehnološkog i naučnog razvoja. Srbija postaje sve vise izolovana od najnaprednijeg dela čovečanstva.

U procesu udaljavanja od Evrope neminovno će doći do potpunog prekida integracija Srbije u EU.

To bi imalo nesagledive posledice na ekonomskom, tehnološkom, naučnom i kulturnom planu.

Posebno bi građanima teško palo ukidanje šengenskih viza i otežana putovanja u Evropu i svet.

U ovom vremenu otvorenih granica (kada se završi pandemija kovida) za mlađe generacije je nezamislivo da ne mogu da idu na Zapad, u cilju zapošljavanja i studiranja, ili samo turistički.

Nema nikakve sumnje da bi zatvaranje i izolacija Srbije predstavljalo civilizacijsku katastrofu.

Srpski narod nije bio svestan koliko će ga skupo koštati podrška Miloševiću.

Zato bi sada bilo od sudbonosnog značaja da se ljudi upozore na opasnu cenu održavanja Vučića na vlasti.

Da li je moguće da je podrška diktatorima zla kob srpskog naroda?

Da li će ikada do svesti našeg naroda dopreti saznanje da samo demokratija omogućava stabilan razvoj društva i normalan život svih građana?

Autor je univerzitetski profesor u penziji