Centar i periferija – to je ideja XIX veka

Lepota i radost življenja u ovom divnom gradu bile bi mi vodilje. A to znači, skoro sve suprotno od onog što se godinama radi. Jer u belini i hladnoći mermera i betona koji dominiraju u arhitektonskim poduhvatima prepoznajem grobljansku estetiku. Tašmajdanski park je rodonačelnik te estetike. Mada, ispod njega leže naslage kostiju preminulih i pobijenih, tako da mi se sadašnji dizajn, poput Centralnog groblja, uklapa u osnovni metafizički zakon: Kako je gore, tako je dole. Ima tu i besmisla i malograđanskog kiča. Recimo, čemu služi uzbrdica/nizbrdica na Slaviji? Da se deca sankaju dok čekaju na red za klizanje u fontani? Dok bake i deke đuskajući uz treš hitove. Kada govorim o kiču, setim se pompezne fasade JDP-a, čije me zaštitno staklo, radi odbrane od grafita i stritarta, podseća na šustiklu uredne staramajke koja tako čuva polituru svog devojačkog miraza. I Cvetni trg, preko puta, bez cveta, kao kameni sarkofag. Pa Beograd na vodi. Estetika i religija šoping mola.

Dakle, sve ovo srušiti do temelja, hahaha! Što da ne, u mašti je sve moguće. Beograd više ne može da bude grad koji ima centar i periferiju. To je ideja XIX veka. Policentričnost je moje viđenje. Ono što je nekada bio centar, „krug dvojke“, zadesiće sudbina centara u evropskim gradovima: konzerviraće se, muificirati, pretvoriti u muzej za agresivnu najezdu turista kojima umesto puške o ramenu visi najnoviji model fotoaparata. I novogodišnji ukrasi su skroz ok. Reč je o drevnom običaju u nekim kulturama da se pokojnik napadno našminka i ukrasi svakakvim drangulijama ne bi li se poništila smrt i strah od nje.

Dakle, policentričnost. Otvarati prostore za stvaralaštvo u svim delovima grada. Pozorišta, kabaree, muzičke i baletske scene, barove, zanatske radionice, mesta za druženje i susrete, za igru, za fizičku kulturu. Pijace, naravno, s plodovima koje ova bogata zemlja nudi.

Lepota je spoj kulture i prirode. Davno sam videla kompjutersku animaciju Despotovog grada, uradio ju je mladi student arhitekture koji živi i stvara u Italiji, jer je za ovdašnje mediokritete bio pretalentovan, i najuren. Obnova njegovog Despotovog grada, Žrnova na Avali, uređenje važnih arheoloških nalazišta (park na Studentskom trgu) i onih duž savske obale. Uklanjanje nuklearnog reaktora i deponije iz Vinče. Obale reka posuti belutkom Vaska Pope, zasaditi breze, topole, jablane, tešnje… Takav Beograd stalno bi nas podsećao ko smo, ko je on, i koliko je lepo deliti sudbinu s njim.

Autorka je hispanista i književna prevoditeljka

Pripremila M. Stanojević