Foto: Shutterstock/CURAphotographyU SFRJ je posle 1945. godine u skladu sa proklamovanom ideologijom i ciljevima stvaranja novog društvenoekonomskog sistema vlast nastala pobedom u ratu i na ideologiji marksizma-lenjinizma povela politiku ograničavanja religioznih osećanja i verske prakse smatranih kočnicama razvoja i napretka.
Tamo gde je dominiralo pravoslavno stanovništvo činilo se da vera gasne, da u crkvu odlaze mahom starije generacije koje ne mogu da se otresu svojih pogleda a da mladih nema, manastiri su opusteli, religioznost se svela na obeležavanje nekih većih praznika u porodičnom krugu – više na običaje nego na suštinsku religioznost.
U katoličkim krajevima iako je pritisak vlasti tamo bio izraženiji zbog većeg nepoverenja u crkvenu hijerarhiju koja je iza sebe imala moćan faktor u inostranstvu (Vatikan) religioznost je bila očuvanija što treba pripisati i njenoj nasleđenoj dubljoj ukorenjenosti u stanovništvu.
U ovom tekstu će nas zanimati dve sudske zaplene središnjeg lista Katolične crkve u SFRJ, dvonedeljnog GLASA KONCILA.
List je pokrenut tek 1962. godine kada je počelo popuštanje režima prema svim verskim zajednicama. Kao i svi listovi i verski su bili podložni normama Zakona o štampi koji je omogućavao zaplenu iz određenih razloga. Zanimljivo da tokom politički vruće 1971. godine nije bilo niti jedne zaplene. GLAS KONCILA je tih godina bio otvoren za saradnju pa su mu u klimi demokratizacije društva mnogi intelektualci i umetnici davali intervjue baveći se društvenim i verskim problemima. Na primer sarajevski književnik Mehmed Meša Selimović dao je 1970. godine opsežan intervju za GK i tako nešto se očigledno nije smatralo samo po sebi loše.
Prva zaplena GK dogodila se zbog teksta u broju 4 od 22. februara 1970. godine. Reč je o članku Fiorella Cavallija, Nikad nismo izgubili pouzdanje u Boga. Tekst je bio preštampan iz središnjeg vatikanskog lista OSSERVATORE ROMANO.
Radilo se o prigodnom tekstu povodom desetogodišnjice upokojenja nadbiskupa i kardinala Stepinca. U članku se isključivo afirmativno govorilo o pokojnom primasu katoličke crkve u Hrvatskoj. Okružni javni tužilac je naredio privremenu zabranu i zaplenu tiraža a Okružni sud u Zagrebu podržao je zabranu precizirajući da se zaplenjeni primerci vrate izdavaču te da on sam odstrani list na kome je sporni tekst a onda se ostatak može prodavati i razašiljati.
O tome je GK izvestio svoje čitateljstvo u broju 5 od 8. marta 1970. Imajući u vidu stav ondašnjih vlasti prema Stepincu i njegovu zatvorsku osudu iz 1946. godine koju je delimično izdržao u zatvoru a delimično u internaciji u manastiru jasno je da se ovde radilo o tome da je bilo zabranjeno glorifikovati ličnost koja je osuđena za „delatnost protiv naroda i države“ kako je glasio paragraf Krivičnog zakona.
Druga zabrana usledila je dve godine potom. Broj 21 od 22. oktobra 1972. godine bio je zabranjen zbog dva teksta: izveštaja sa proslave desetogodišnjice izlaženja lista na kojoj je nadbiskup Franjo Kuharić redakciji GK poklonio bronzanu statuetu kardinala Stepinca i zbog reportaže sa proslave svetog mučenika Poliona iz rimske Cibalije (Vinkovci) koji je osuđen i spaljen 304. godine tokom stravičnih pogroma protiv hrišćana koje je širom Carstva organizovao Dioklecijan sa svojim savladarima.
Zbog čega je ovaj drugi tekst bio označen kao nepodoban? Kad se u njemu opisuje kako su toj svetkovini u čast ranohrišćanskog svetitelja prisustvovali i vinkovački pravoslavni sveštenici koji su izjavili da žive u skladnim odnosima sa većinskom verskom zajednicom. A omladina izvela igrokaz u kojem je prikazano Polionovo mučeništvo i sve se završilo opštenarodnim veseljem.
Sveti Polion je stradao jer se nije hteo odreći hrišćanske vere i prikloniti rimskim državnim zakonima koji su naređivali da se cara ima poštovati kao oličenje božanstva na zemlji. To je tadašnjim hrišćanima bilo svetogrđe. Jedan je Bog na nebu a ljudi se ne mogu obožavati jer to je gnusno idolopoklonstvo prokleto u Bibliji.
Božji zakoni kao večni moralni zakoni u čoveku preči su od zemaljskih (državnih) koji se inače svaki čas menjaju po volji i nahođenju vlastodržaca. To bi bila suština tog priloga u GK.
Prema tumačenju državnog tužilaštva u tekstu se čitaoci upućuju da kada državni zakoni dođu u sukob sa verskim (religioznim) vernici treba da odbace one prve. U obrazloženju zaplene stoji da: Verske zajednice ne mogu svoje zakone upoređivati sa državnim i propagirati nepokoravanje istim.
Sud je zaplenu potvrdio te je tako postala izvršna o čemu je GK izvestio u narednom broju 22 od 5. novembra 1972. Obrazloženje je kao i uvek bilo tipsko: iznošenje izopačenih i alarmantnih vesti koje izazivaju uznemirenje i ugrožavaju red i mir.
Inače, oba broja se mogu naći kod nas. Broj iz 1970. godine sam našao u kompletu biblioteke Beogradske nadbiskupije na čemu sam im zahvalan a broj iz 1972. godine se može naći u Narodnoj biblioteci Srbije što svedoči da svi primerci nisu mogli biti zaplenjeni i uništeni. Na svu sreću jer sada ne bismo znali šta se nekad smatralo za nedopustivi verbalni delikt protiv spokojstva „radnih ljudi i građana“.
Iz ove dve davnašnje zaplene možemo iščitati jedno krupno pitanje koje nas do danas muči. Odnos crkve i njenih velikodostojnika prema vlasti i obrnuto: očekivanja vlasti od crkve. U ove dve zaplene iskazani su protivrečni stavovi.
Prva je bila odraz tadašnjeg opštejugoslovenskog političkog stava i istoriografije koja je sledila tu politiku da je nadbiskup Stepinac trebalo da se suprotstavi svojim autoritetom ustaškom režimu umesto što ga je aktivno i pasivno podržavao. Dakle, da poput sveca iz antičke Cibalije odbije svetovnu vlast i zakone jer su u suprotnosti sa Božjim.
Nasuprot, u slučaju druge zaplene vlasti su stale na stanovište da crkva i njeni velikodostojnici nemaju pravo da pozivaju vernike da se odupiru državnim (ovozemaljskim) zakonima. Oni važe za sve, kakvi god da su. Dakle, sve što vlast naredi postaje svetinja, bog iznad kojeg nema ničega. (Stepinac se pravdao posle rata: Jesam, bio sam na prijemima kod Pavelića, jesam bio sam na otvaranju Sabora NDH i slikali su me ali sam isto tako bio i kod Tita i Bakarića na prijemu, bio sam na svečanom otvaranju vašeg Sabora Narodne Republike Hrvatske 1945. godine i o tome postoje fotografije. Ja se povinujem svakoj vlasti. Da li je zajednička fotografija i rukovanje sa bilo kojim vlastodršcem sama po sebi kriminal?)
U ranom hrišćanstvu vernici su umirali jer nisu hteli da idolopoklonički celivaju skute vladaru jer čovek nije Bog. Danas se to idolopokloništvo i servilnost vlastima ma šta i kako one radile rasprostiru sa najviših crkvenih položaja.
Autor je istoričar i književnik
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
