Foto: Privatna arhiva„Koja je cena laži? Ne onda kada ih greškom zamenimo za istinu. Prava opasnost nastaje kada slušamo previše laži i onda više ne prepoznajemo istinu!“.
Početak sada već legendarne serije „Černobil“ plastično opisuje metodologiju vladanja u Srbiji. Ako smo osamdesetih menjali dan za noć, danas menjamo istinu za laž.
Srbija je postala politički prostor duboke podeljenosti koja preti da postane nepremostiva. To je dalekosežna i dugotrajna posledica socijalno-industrijskog akcidenta koji nas je zadesio u maju 2012. godine. Ta nesreća je, kao i ona u tadašnjem posrnulom SSSR-u, uzrokovana ljudskim nemarom. U nuklearnoj elektrani „Vladimir I. Lenjin“ krivci su nosili bele radničke mantile, a u Srbiji bele glasačke listiće.
Tokom celog trajanja černobilske katastrofe, čak i pri kraju agonije, počinioci su hipnotisano ponavljali da su uradili sve kako treba i da nisu učinili nijedan pogrešan korak. Slično tome se danas u Srbiji mnogi hvale ili pravdaju kako su iz nužde, osvete ili pravdoljublja glasali za Nikolića, ne shvatajući da je upravo taj njihov glas bio neutron-metak za okidanje nekontrolisane, lančane reakcije.
Nesreća u srpskom RBMK reaktoru nije se manifestovala atomskom pečurkom ili grafitnim debridmanom, ali je radikalno jezgro doživelo izbornu eksploziju i počelo da isijava letalnu dozu radijacije koja se gomilala dvadeset godina.
Dve decenije se u njima gomilao bes koji je tokom vremena samo menjao metu, ali ne i intenzitet. Na komuniste su jurišali sa glogovim kocem u rukama noseći poslednju štafetu za Tita, a kada su ih dočekala mitraljeska gnezda budućeg ratnog zločinca majora Šljivančanina, od neupotrebljenih kočeva su napravili lomaču za crvenu vešticu. Zapadu su pretili Teslinim oružjem i balističkim bombardovanjem Rima i Londona, dok su spremali doček NATO trupama glancajući bejzbol palice.
Dobrosusedske odnose gradili su spiskovima za zastrašivanje i progon sremskih Hrvata, depopulacionim merama protiv Albanaca sa Kosova i ritualnim pokrštavanjem odrođenih Bošnjaka iz Sandžaka i Bosne.
Najnovije Vučićevo priznanje da oduvek prezire „elitu“ nije ništa drugo do reaktivacija urođenog Šešeljevog refleksa prema multietničkom i mondijalističkom Beogradu koji ga nikada nije prihvatio do kraja i u kojem je on uvek bio strano telo, crno(košuljaška) – crvena(komunjarska) z(n)apaljena samodrenirajuća kolekcija gnoja.
Taj bes je vremenom amalgovan sa očajem i nemoći, koji su dostizali neslućene razmere posle, činilo se, nezaustavljivog niza katastrofalnih nacionalnih poraza. Od izdaje Krajine, preko kumanovske kapitulacije, sve do Tadićevih trijumfa na predsedničkim referendumima, ti uzastopni nokdaun udarci primorali su radikalni dvojac na, ne samo političke, već i identitetske i vrednosne promene. Barem se tako činilo na početku.
Te formatirajuće metarmofoze bile su posledice neizdrživo bolnih poraza, dok su bes i očaj neprekidno kuljali ispod te glazure. Poput lave koja je nastala mešanjem nestabilnih metala i ključale vode, taj vulkan unutrašnjeg nezadovoljstva je čekao i najzad dočekao priliku da eruptira. Zabadanjem napredno – radikalske zastave na vrh srpske države probijen je zaštitni sloj, pogašeni su kontrolni mehanizmi, zavrnuti su sigurnosni ventili. Vreme osvete je moglo da počne!
Na Srbiju je počela da pada gotovo nevidljiva radioaktivna prašina koju su raspršivali medijski ratnohuškački nebulizatori, sa nacionalne frekvencije građani Srbije su izloženi toksičnim dozama nasilja, primitivizma i laži. Biće nam potrebne decenije za dekontaminaciju društvenog prostora, za socijalnu i političku rehabilitaciju. Efikasnost i trajanje terapije je nemoguće utvrditi, jer je mengeleovski eksperiment još uvek u toku i nije ustanovljeno vreme naprednjačkog poluraspada.
Mali broj nas je na vreme počelo da uzima tablete joda (novine Danas) da bi preventivno zaštitilo tiroidnu žlezdu (moždane vijuge), pa danas po svojim mestima izgledamo kao šerif Rik Grajms u postapokaliptičnom svetu. Pored nas prolaze naprednjačka krda predvođena hodačima-vikarima i Vučićevim grizačima, dok smo mi osuđeni na društvenu segregaciju i medijski ostrakizam.
Ipak, po svim pokazateljima epidemija zombi virusa polako jenjava. Sve ljude možete da lažete neko vreme, na žalost neke ljude možete da lažete sve vreme. Oni će biti kolateralna šteta dekodiranja srpskog matriksa i deletiranja naprednog agenta Smita.
Većina ljudi pati od mamurluka i postetilične depresije. Kada se savlada društvena katatonija, kada se resintetišu neurotransmiteri i kada prodje kolektivni šok nastupiće nova razarujuća histerija koja će u istoriju poslati treću srpsku republiku. Te ruševine postaće temelji nečeg novog i postoji velika opasnost da ponovo gradimo na pesku, bez idejnog projekta. Hoćemo li novoj generaciji ostaviti utabanu stazu u circulus vitiosus-u ili ćemo načiniti istorijski iskorak u budućnost zavisi samo od nas i od naše hrabrosti.
Autor je član GO DS
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
