Četiri izazova za borbu protiv apokalipse

Da pojasnim – ono što kod nas čine domovi zdravlja, bolnice, klinički centri, instituti i zavodi je javni zdravstveni sektor.

Tek kad se taj sektor uveže sa socijalnom zaštitom, zaštitom radnika na radu, finansiranjem, civilnim društvom, medijima, zaštitom životne sredine, školstvom, privatnim sektorom, snabdevanjem vodom, hranom i lekovima, te efikasnom državnom upravom, dobijamo zdravstveni sistem.

Dobar ministar zdravlja aktivno radi na povezivanju zdravstvenog, sa ostalim sektorima. „Zdravlje mora biti u centru svih politika“ strategija je SZO, a svaki dobar predsednik vlade stara se da tako i bude. Kakvog ministra i kakvog predsednika vlade ćemo uskoro dobiti, šta će oni zateći i šta dalje?

* Krizu upravljanja*: Od uvođenja vanrednog stanja, vladin krizni štab je preuzeo upravljanje sektorom i donosio ključne odluke o raspodeli sredstava, ljudstva i bolničkih kapaciteta, o javnim nabavkama, podacima, te odnosima sa medijima i javnošću. Sve ove funkcije će biti neophodne za normalno i demokratsko funkcionisanje sistema i novi ministar će morati što pre da ih vrati nadležnim institucijama.

Sve institucije sistema, ne samo klinike, bolnice i domovi zdravlja, moraće da razviju planove za rad u uslovima pandemije i drugih urgentnih zdravstvenih situacija.

* Krizu javnog poverenja*: Netransparentnost i nedoslednost u komunikaciji Kriznog štaba dovela je do pada javnog poverenja. Krizni štab je propustio da od početka uključi psihologe i stručnjake za društveni marketing koji bi pomogli razumevanju potreba građana i razvili strategiju za masovno usvajanje preventivnih mera i ponašanja za vreme pandemije. Intenzivno eksponiranje u medijima nekih članova, vodilo je razvodnjavanju ključnih poruka i podgrevalo lokalnu ‘infodemiju’.

Da li je Krizni štab zaista imao podatke da je epidemija gotova ili je samo poverovao svojim porukama sa televizije? Poverenje neće biti lako povratiti. Ono će se meriti procentom onih koji se pridržavaju preporučenih mera kao i procentom onih koji ce bespogovorno prihvatiti vakcinu kada se ona pojavi.

* Kriza finansiranja*: Od početka pandemije utrošena su ogromna sredstva – kraj godine je daleko, a kraj pandemije još dalje. Kasa RFZO sve će se sporije puniti zbog globalne ekonomske krize. Ekonomske mere za oporavak od kovida nisu imali nekog efekta na punjenje kase fonda.

Da li pandemija ukazuje da je model finasiranja zdravstva iz doprinosa na plate prevaziđen?

Vodeći zdravstveni ekonomisti sveta ukazuju da jeste, pozivajući pri tome sve niže i srednje razvijene zemlje (kojima mi pripadamo) da što pre pređu na neku vrstu ‘budžetskog finasiranja’, iz poreskih prihoda, koji bi bio manje osetljiv na udare zdravstvenih i ekonomskih kriza. Sadašnji model potiče iz 19. veka i vremenom je izgubio efikasnost. Krize kao što je pandemija često stvaraju mogućnosti za korenite promene, ako ima odlučnosti.

Dodatni argument je taj što je fond kod nas nije bio ekskluzivni, a sada više nije ni dominantni izvor finansiranja zdravstva.

Procena je da su u 2019. godini sredstva iz džepova građana dosegla 50 odsto svih sredstava koja se utroše na zdravlje.

Dakle, građani 50 odsto, država 50 odsto. Teško da Ministarstvo može zadržati kontrolu nad sistemom ako kontroliše samo 50 odsto sredstava koje taj sistem pokreću.

Prebacivanje na drugi model finansiranja pruža šansu da se zdravstvu obezbedi više sredstava u kriznim vremenima. Sadašnji fond bi se transformisao u agenciju koja bi se mogla fokusirati na efikasnije ugovaranje i raspodelu sredstava.

*Kriza javnog zdravlja*. Kliničari su se dobro nosili sa izazovima teško obolelih pacijenata i održali su poverenje u svoj rad.

Oni su dobili neprocenjivo iskustvo, nova znanja i opremu, koju treba pretočiti u viziju nove mreže ‘intenzivne njege’, i klinika će izaći iz ove krize značajno ojačana. Nije iznenađenje, jer naš sektor je tokom decenija usmeravan na lečenje posledica i menadžment bolesti, često na račun zaštite zdravlja.

Na preventivnoj strani, na kojoj je trebalo zaustaviti širenje virusa i zaustaviti obolevanje, druga je slika.

Epidemiolozi su sami priznali da nemaju kapacitet da prate zaražene i kontakte, sistem za prikupljanje i razmenu podataka – koji je u pandemijskoj situaciji ključan za razumevanje širenja virusa i donošenje odluka – ne radi ni dovoljno brzo ni precizno. Dobro je što smo podigli kapacitete za testiranje, ali smo poništili tu korist produžavanjem roka za dobijanje rezultata.

Očigledan je nedostatak službe za rad na promociji zdravlja, koja bi mogla da savetuje medije, vodi dijalog na društvenim mrežama i koristi informacionu tehnologiju za pružanje saveta i usluga „na daljinu“. Služba medicine rada bi u pandemijskoj situaciji mogla sprečiti zaražavanja radnika u fabričkim pogonima, te pomoći privredi da održi proces rada sa minimalnim rizikom po zdravlje radnika.

*Prioritet*: Ovo nije prva pandemija zarazne bolesti u ovom veku, a nije ni poslednja. Ugrožavaju nas i druge zarazne bolesti, gojaznost, pušenje, alkoholizam, nedostatak kretanja, depresija, porast nasilja, rizične navike u seksu, saobraćaju, što su sve vodeći uzroci obolevanja i smrti, a po rasprostranjenosti i posledicama imaju sve odlike pandemije. Svaka od ovih „pandemija“ može da se spreči.

Da smo imali jaču i efikasniju prevenciju tokom prvih meseci pandemije, imali bismo manje obolelih, manji pritisak na klinike i ne bismo govorili o pucanju sistema.

Prevenciju mogu da iznesu zavodi i instituti, ali samo ako se njihov kapacitet podigne na nivo koji garantuje da oni mogu da odigraju ulogu za koju su namenjeni i utemeljeni pre 101 godinu (kontrola i nadzor nad zaraznim bolestima, prevencija, zdravstveno vaspitanje, statistika).

Ne bismo govorili o izgradnji novih zgrada kovid bolnica. Ko će u njima da radi? Šta s njima kad vakcina dođe, a epidemija prođe? Zgrade ne čine zdravstveni sistem. Sistem čine ljudi, obrazovani, obučeni, motivisani, posvećeni i poštovani. Sistem je i liderstvo. Ministre i premijeru, izvolite.

Autor je savetnik u oblasti javnog zdravlja i predsednik Udruženja za javno zdravlje