Četnici na Crvenom trgu

Dakle, ona ne slavi 9. maj 1945, već isti taj dan 1950, kada je ministar inostranih poslova Francuske Robert Šuman ozvaničio deklaraciju o ekonomskoj saradnji šest evropskih zemalja. Na ovaj način Evropa je relativizovala značaj pobede udruženih snaga Istoka i Zapada nad najvećim zlom dvadesetog veka i dozvolila da se krene u skriveni način potiranja emancipacije evropskog identiteta, koji je nastao na rezultatima pobede nad fašizmom.

Neka ne čudi onda nikoga što se na velikim paradama u Moskvi na dan veličanstvene pobede nad fašizmom već dugo ne pojavljuje gotovo nijedan evropski zvaničnik.

No ostavimo njih da razmišljaju o moralnim posledicama ovakve odluke, a mi razmišljajmo o nama. Naša domovina ima dovoljno razloga a i obaveza da se diči svojim velikim, gerilskim, pobedonosnim, partizanskim pokretom, koji je nažalost zakonom izjednačila sa kolaboracionističkim, zločinačkim četničkim pokretom Draže Mihailovića, čija se i pravna rehabilitacija, zaslugom i nekih sadašnjih partija i pokreta već dogodila, a potvrdila proglašenjem čelnika sadašnje vlasti u činove četničkih vojvoda.

Ovih je dana, na zaprepašćenje javnosti, ista ta vlast slavila Dan pobede nad fašizmom 9. maj, uz koračnice i stihove, koje je u Kraljevini Jugoslaviji koristio fašistički pokret Dimitrija LJotića. Što reče jedan novinar kolumnista, „nacija ne propada zbog negativnog odnosa nataliteta i mortaliteta, već zbog negativnog odnosa laži i istine, morala i nemorala u javnosti“.

Niko pametan ne spori naš put ka pozitivnim evropskim vrednostima, ni kritiku kulta ličnosti Josipa Broza iz vremena socijalizma, niti grešaka koje je pobednička partizanska elita činila posle završetka rata, ali je negiranje herojske borbe Titovih jedinica i propagiranje ideja četničkog pokreta, ili Milana Nedića i njemu sličnih slugu okupatora i to već gotovo tri decenije, u najmanju ruku, sluđivanje naroda. Tako se sa istorijske scene ne želi trajno ukloniti samo socijalizam, pravda i jednakost, već se želi zatrti ideja socijalizma koja u Srbiji ima dugu i veliku tradiciju.

Rehabilitacija Draže Mihailovića i njegovog pokreta neće dovesti ni do pravde, niti do istine, a ni do pomirenja u našem narodu, već će, zbog laži na kojoj počiva, iskopati još dublji jaz i među nama, ali i između nas i drugih naroda koji sa nama žive na ovim prostorima. Taman smo mislili da je Srbija odlaskom predsednika Republike prošle godine na proslavu u Moskvu stala konačno u red pobednika, gde joj je i mesto, dogodila se ova skandalozna proslava, kojom je Srbija sama sebe svrstala u poražene.

Ali ko zna, ionako su poraženi posle Drugog svetskog rata prošli bolje od pobednika, pa će možda i Srbiji da krene! Siguran sam, međutim, da niko i nikada, na budućim proslavama, neće stajati u četničkoj uniformi, sa bradom, šubarom i kokardom, na svečanoj tribini Crvenog trga u Moskvi, u tragičnoj ulozi poraženog „pobednika!“

Autor je arhitekta