Četnik jeste pucao na poglavnika NDH

Adžić je pripadnik manjinskog dela stanovništva u Crnoj Gori i glasnogovornik protiv većine. Ta ostrašćenost vidi se i u ovom tekstu kada optužuje mitropolita crnogorsko-primorskog Srpske pravoslavne crkve Amfilohija Radovića (čiju ni titulu ne zna, jer ga imenuje kao srpskog mitropolitu) insinuirajući da je on začetnik priče o atentatu Blagoja Jovovića, pripadnika Jugoslovenska vojske u otadžbini, na ustaškog poglavnika Antu Pavelića.

Elem, Adžić je pokušao da presuđuje u slučaju koji se, sudeći po relevantnim izvorima, stvarno i desio. Da bi bio ubedljiviji u svojim tvrdnjama pozivao se na dvoje istoričara iz Beograda: Bojana Dimitrijevića i Dubravku Stojanović. Koliko je Adžić pouzdan govori i činjenica da ne zna pravo ime instituta gde je zaposlen Dimitrijević: nije to Institut za noviju istoriju Srbije već Institut za savremenu istoriju!

Dimitrijević je, kao iskusni istoričar, kazao samo ono što mu je bilo poznato: o atentatu Blagoja Jovovića jugoslovenska istoriografija nije znala ništa!

Da je Dimitrijevića odveć zanimala sudbina poglavnika Pavelića, dobio bi knjigu Pere Zlatara Meta Pavelić: Živ ili mrtav (Grafoprint, Gornji Milanovac, 2010) i lično bi upoznao autora (koji je znatan deo svog života proveo u Beogradu). No, o pomenutoj knjizi ću malo kasnije.

Drugo ime koje Adžić pominje kao relevantan izvor jeste Dubravka Stojanović: „I srpska istoričarka prof. dr Dubravka Stojanović, profesorica na katedri za istoriju Univerziteta u Beogradu, tvrdi da nije tačno da je Jovović pucao na Pavelića.“

Adžić je pogrešio i u slučaju titulisanja dr Stojanović: ona predaje na Katedri za opštu savremenu istoriju Odeljenja za istoriju! Katedra i odeljenje nisu isto! Uzgred, ona nema nijedan naučni rad iz istorije Drugog svetskog rata.

Adžić je (kao diplomirani pravnik) dobio posao na Filozofskom fakultetu u Nikšiću gde predaje nekoliko predmeta, pa i Istoriju Jugoslavije. Nije mi jasno što se upustio u temu o kojoj ništa nije pročitao. Možda mu se tema namestila da da malo oduška svojoj ostrašćenosti kad je reč o Srpstvu.

Kao znatno iskusniji u istorijskoj nauci, moram da naglasim da slabo čita. A da bi predavao Istoriju Jugoslavije morao bi da prati šta se objavljuje iz te oblasti. Ističem sledeći rad: Milorad T. Ćulafić, Argentinski osvetnici – Atentat na Antu Pavelića, Jasen, Beograd, 2016.

Nije toliko ni bitno što sam ja pisao predgovor već je daleko važnije što je na kraju dat spisak korišćene literature objavljene na više jezika i različitog kvaliteta. Naravno, da ću vrlo rado poslati jedan primerak te knjige u Nikšić, na Filozofski fakultet. Pribojavam se da će je Adžić odbaciti jer je štampana na srpskoj ćirilici, koja je, po tumačenju Montenegrina „oružje velikosrpske hegemonije,….“

Adžić tvrdi: „Podsjećam i na sljedeće činjenice: Ni jugoslovenski komunisti, odnosno jugoslovenska vlast u FNRJ i SFRJ i njena diplomacija, koji su pokušali da dobiju ekstradiciju Pavelića od vlasti Argentine da mu sude za ratne zločine u zemlji (kao kasnije Andriji Artukoviću što su sudili nakon što je izručen SFRJ 1986) ni u jednom, istoriografiji poznatom dokumentu, izvoru, zapisu nijesu pomenuli da su četnički emigranti pucali na Pavelića u Argentini i ranili ga, a još manje da su naveli da je to personalno učinio Blagoje Jovović.“

Da je završio studije istorije, Adžić bi znao da jugoslovenska vlast nije stavila Antu Pavelića na listu ratnih zločinaca koja je poslata međunarodnom organizacijama koje su se bavile ratnim zločinima, kao što nikada javno nije obznanila optužnicu protiv njega.

Uzgred, Jugosloveni su dobili Andriju Artukovića, štićenika britanskih službi i 1934.. i 1945. godine, zahvaljujući Izraelu i Jevrejima.

Isto kao što su Hrvati dobili i Dinka Šakića, zahvaljujući jednom Crnogorcu, diplomati koji je godinama službovao u Americi, koji je Jevrejima dostavio važne informacije. Artuković i Šakić umrli su u Hrvatskoj, za drugog se zna da je sahranjen u ustaškoj uniformi!

Red je da objasnim otkud da se baš ja javim i da komentarišem Adžićevo pisanije. Prilikom svečanog otkrivanja spomen-ploče na pročelju Zagorske ulice u Beogradu, bio sam učesnik tog događaja.

Tada sam kratko poredio maršala Josipa Broza Tita i poglavnika Antu Pavelića u kontekstu odnosa prema srpskom nacionalnom pitanju. Kazao sam, pored ostalog, da Beogradu ne priliči ime ulice (Zagorska) i pohvalio promenu imena u Ulica Blagoja Jovovića. Bio sam ubeđen da je Jovović pucao na Pavelića jer sam čuo nešto više o tome od onoga koji je znao dovoljno.

Poznavao sam Peru Zlatara. Znao sam za njegove novinarske i publicističke radove: znao sam da je svojevremeno inicirao potragu za poreklom onih koji o sebi nisu znali previše – reč je o srpskoj siročadi, većinom sa Kozare iz 1942. godine (to je radio sa kolegom Marinom Zurlom u zagrebačkom nedeljniku „Arena“).

Zlatar je 2010. u Zagrebu objavio, pod znakom „Jutarnjeg lista“, dvodelnu knjigu Meta poglavnik: Živ ili mrtav. Knjige je potom objavljena i u Gornjem Milanovcu, u Srbiji, sa nešto izmenjenim naslovom.

Reč je o literarnoj verziji dugih razgovora autora sa visokim funkcionerima hrvatske Službe državne sigurnosti, koji su bili zaduženi za ustašku emigraciju, i obimnog materijala koji su Zlataru sagovornici stavili na raspolaganje.

Drugovi iz Službe dobro su poznavali njegov talenat i imali u njega veliko poverenje (bio je i u upravi NK Dinama iz Zagreba). Moja reakcija na Adžićev tekst nije mesto za prepričavanje Zlatareve knjige pa nudim da je pošaljem u biblioteku Filozofskog fakulteta u Nikšiću, kao što sam obećao i Ćulafićevu knjigu.

Pozivanje na Bogdana Krizmana je korisno ali je on objavljivao pre više od četiri decenije donoseći činjenice koje su u tekstovima, prvenstveno hrvatskih istoričara, u određenim segmentima prevaziđene.

Tačno je da Krizman ne pominje atentat na Pavelića ali to ne znači da ga i nije bilo. Uostalom, i sam Pavelić u svojim sećanjima ne pominje mnogo toga, na primer, državni zločin počinjen nad Srbima, Židovima (Jevrejima), Ciganima (Romima).

Adžić je u pravu kada kaže: „Dakle, uporno se vrši lažiranje povijesti, odnosno stvaranje njene poželjne slike radi političke upotrebe iste“, jer on sam on to čini svojim delovanjem.

Red je da razjasnimo i sintagmu „stvaranje poželjne slike“. Da li bi ustaška emigracija objavila da je jedan četnik pucao na njihovog poglavnika? Ili, da li bi komunistička propaganda istu vest pompezno obznanila? Ni jednima ni drugima pucanje nije išlo u prilog pa su sve to prećutali.

A ćutanje je za Adžića dovoljan dokaz da pucnjave nije ni bilo! U ovom kontekstu trebalo bi pomenuti ubistvo Vjekoslava Maksa Luburića koje je odradio pripadnik jugoslovenska Službe pa se o tom događaju znaju svi detalji (čime se ona ponosi)! Da je na Pavelića pucao njihov član, znalo bi se, a ovako?

I na kraju još jedan savet pravniku Adžiću: Franjo Tuđman je inicirao proces otvaranja arhiva Službe državne sigurnosti tako što je ona predata Hrvatskom državnom arhivu.

Trebalo bi tamo zaviriti u materijal diplomatskih i drugih predstavnika iz Južne Amerike. Našlo bi se ponešto o Jovoviću i Paveliću! Stoga predlažem Adžiću da otputuje u Zagreb, možda nešto i pronađe. Kao i Savić Marković što je u Zagrebu pronašao podatke o poreklu Montenegrina, to jest Crnogoraca!

Autor je istoričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.