Četvrt veka od zločina na RTS-u: Senke žrtava ostale su s nama

Naravno, u pitanju je državni zločin. Izvršen je otvoreno, pred očima celog sveta, sa mnogo tragova koji vode do mnogobrojnih, zaštićenih, saučesnika, kao i do samih naručilaca zločina.

S vremenom, paradoksalno, krug tih saučesnika se širi, obuhvatajući sve koje pristaju da ćute o državnoj režiji tog ubistva, ilki pak aktivno učestvujući u propagandnoj zloupotrebi žrtava.

Za mizanscen zločina poslužio je vazdušni napad NATO na centralu Televizije Srbije, zvanično najavljen od strane atlantskog vojnog saveza na konferenciji za štampu nekoliko dana ranije.

Dobivši iz niza izvora blagovremena obaveštenja o tačnom vremenu napada (noć između 22. i 23. aprila 1999), između ostalog i od samog NATO, državni vrh Srbije i Generalštab, odlučuju da ostave radnike Televizije kao žive mete, sa idejom da njihovu smrt iskoriste u propagandne svrhe, predstavljajući je kao napad NATO na slobodu medija i kao vest o masovnom ubijanju civilnog stanovništva.

Kako znamo da su znali

„Znali su, jer smo im mi to rekli“, izjavio je već u februaru 2001. Alesio Vinči, ratni dopisnik CNN-a iz Beograda.

Njegov kolega Brent Sadler obavestio je direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića o predstojećem vazdušnom napadu nekoliko sati ranije, nakon telefonskog razgovora s glavnokomandujućim NATO generalom Veslijem Klarkom (što je Klark izjavio u januaru 2004).

NATO je imao jak motiv, vlastito javno mnjenje, da koliko god može smanji civilne žrtve („kolateralnu štetu“), uglavnom se trudeći da u napadima na civilne institucije nema žrtava. Signifikativan je primer evakuacija televizija „Pink“ i „Košava“ iz zgrade CK nekoliko sati pre napada.

Komunikacija NATO nije šifrovana i rutinski je presretana, kao što je demonstrirao sam Milošević citirajući na suđenju u Hagu jedan od takvih transkripata.

Dakle, nekih 25 minuta pre napada, presretnuta je i komunikacija aviona koji je krenuo na RTS, i na napad upozoren Glavni štab. O tome je Pravno odeljenje Ministarstva odbrane 2001. sačinilo dosije pod brojem 466/2011.

O sadržaju dosijea nekoliko puta javno je, pa i sudski, svedočio potpukovnik Lakić Đorović, kome je bila poverena izrada tog dosijea. Ministarstvo odbrane, međutim, godinama je odbijalo da porodicama žrtava dopusti uvid u te dokumente, da bi na koncu 2012. obavestilo Više javno tužilaštvo u Beogradu kako je dosije „uništen“, navodno 2002.

Ministar odbrane Dragan Šutanovac je u oktobru 2007., međutim, na sastanku sa predstavnicom porodica žrtava Žankom Stojanovićem, potpukovnikom Đorovićem i autorom ovih redova, listao ispod stola taj dosije.

„Pokazaću ga vašem advokatu“, obećao je.

General Zdravko Ponoš, šef Generalštaba, bio je mesec dana ranije primio predstavnike porodica žrtava, i tada je negirao presretanje komunikcije aviona što je krenuo na RTS.

Ne znam da li bi to i sada ponovio.

Ako su znali, ko je sve znao

Aleksandar Vučić rekao je da su za napad osim Milanovića na RTS-u unapred znali urednik informativnog programa Milorad Komrakov, pomoćnik direktora, JUL-ovac Jovan Ristić, zamenik direktora pukovnik Dušan Vojvodić i sekretar Dušan Jakovljević.

Vučić je ubrzo posle pogibije tehničara RTS-a to rekao Radetu Radovanoviću, dopisniku Radija Slobodna Evropa, koji je o tome nekoliko puta javno govorio, poslednji put u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Smeh pod vešalima“.

Sam Vučić bio je tada ministar informisanja, a zajedno s Tomislavom Nikolićem i član Upravnog odbora RTS-a.

U javnosti je kao potvrdu da nije bio obavešten navodio da je njegova majka Angelina, urednica RTS-a, bila u zgradi u trenuku napada.

Svedoci to uglavnom potvrđuju, s dva izuzetka.

Ko je još znao? Naravno, Milošević, šef Vrhovnog saveta odbrane.

Ali pre svih, za napad su znali članovi Generalštaba.

Uostalom, nije li jedan od članova tog tela, tada pukovnik Dušan Vojvodić, izvukao svoju kćer iz Televizije neposredno pre napada, a ona o tome šta može da usledi upozorila nekolicinu svojih kolega (o čemu postoje četiri međusobno nezavisna svedočenja, uključujući dva sudska).

Znamo da je Vojska znala, ne samo jer je presrela komunikaciju s bazom aviona NATO, i što je primila upozorenja iz svojih špijunskih, savezničkih i diplomatskih izvora, nego zato što bez njenog saučesništva žrtvovanje tehničara RTS-a nije bilo moguće.

Naime, RTS je od 1995. kao sistem od velike važnosti za odbranu potpao pod direktnu nadležnost Ministarstva odbrane.

S proglašenjem ratnog stanja, aktivirana je naredba Savezne vlade o evakuaciji RTS-a na tzv. rezervno mesto rada, ali su se uprava Televizije i Ministarstvo oglušili o tu naredbu, očito po neformalnom nalogu nadređenih (Miloševića).

To odbijanje izvršenja naredbe bilo je ključno da bi radnici RTS-a mogli da budu žrtvovani. Za evakuaciju RTS-a bio je u ime Ministarstva direktno nadležan pukovnik Petar Pajčin, kome nikad nije suđeno zbog neizvršenja ratne naredbe Savezne vlade sa smrtnim ishodom za 16 ljudi.

Glavni štab nekoliko puta pre samog napada analizirao je njegovu verovatnost i moguće posledice i o tome po prirodi stvari obavestio Vrhovni savet odbrane. (Porodice žrtava o tome su 2008. dobile pažljivo sročeno saopštenje Ministarstva odbrane, čiji je autor nakon susreta s porodicama smenjen, da bi se zatim zaposlio kao portparol kladionica „Mozzart“).

Posledice su svima bile jasne, i svi su odlučili da sučestvuju u zločinu.

Osim generala, pukovnika i državne vrhuške, za predstojeći napad znali su i vatrogasci kojima je naređeno da te noći dežuraju pred Televizijom „jer se očekuje napad“, ugledni fotografi RTS-a i kamermani, koji su uz jasna uputstva rasporedili svoje sprave na krov obližnjeg hotela i na susednu zgradu „Novog Doma“, radio-amateri, Štab civilne zaštite Beograda (Milina Nenadović), služba za nadzor RTS-a, DB, znale su na desetine, ili pre, na stotine ljudi, saučesnici.

Svi oni koji su se posle samo nekoliko minuta nakon napada sjatili kraj ruševina RTS-a, došavši navodno sa različitih krajeva grada, dok su zapravo bili u blizini, čekajući

Rđava savest

Državno Udruženje novinara Srbije (UNS) od 1999. pa do danas glavni je izvršilac državnog zadatka da se smrt tehničkih lica u RTS-u predstavi domaćoj i svetskoj javnosti kao masovno ubistvo novinara i kao napad na slobodne srpske medije.

Nezgodna činjenica da u napadu nije poginuo nijedan novinar premošćena je preimenovanjem tehničara u „medijske radnike“ i „ubijene kolege“.

Za razliku od drugih džavnih zločina, poput ubistva premijera Đinđića ili dvojice gardista, ili nedavnog ubistva Olivera Ivanovića, zločina koje vlasti prirodno nastoje da potisnu u zaborav, masovno ubistvo radnika RTS-a neprekidno se propagandno eksploatiše u kontekstu izazivanja mržnje i straha od Zapada. Istovremeno, za imunitet krivaca brine se Tužilaštvo.

Na primer, Više javno tužiaštvo u Beogradu direktno je „izgubilo“ dokaze koje je zajedno s preporukom o pokretanju zvanične istrage 2012. dobilo od Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal i zatim odbilo da porodicama žrtava uruči rešenje o pokretanju ili obustavljanju istrage, sprečavajući ih da preduzmu dačlje pravne korake.

U okviru propagadnog projekta zloupotrebe žrtava sa RTS-a, UNS i vlada Ane Brnabić 2019. organizovali su skupu međunarodnu konferenciju, potrošivši budžet koji je Grad Beograd namenio za izgradnju memorijala u spomen radnicima RTS-a.

Naime, Televizija i gradske vlasti, na čelu s Draganom Đilasom, raspisali su konkurs za uređenje memorijala i izabrali odgovarajući projekat. Smenom vlasti projekat, koji je podrazumevao i konzerviranje bombardovane zgrade Mastera RTS-a, zaustavljen je i napušten, a sredstva opredeljena u gradskom budžetu otišla neznano gde.

Master propada, prostor je ispražnjen i sasvim je moguće da se čeka mig pa da i on bude poklonjen nekom „investitoru“ ili, zašto da ne, uključen u projekat „Beograd na vodi“.

O autoru

Miroslav Bojčić je bivši urednik u novinskoj agenciji Beta, koji je godinama istraživao slučaj bombardovanja RTS-a i porodicama kontinuirano pružao pomoć u utvrđivanju činjenica o pogibiji njihovih najmilih. Pridruženi je član Komisije za istraživanje ubistava novinara.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.