Foto: FoNet/ Nenad Đorđević„Šta smo, more, mi“, pitao se Branko Lazarević, poznati diplomata i književni kritičar u svom Dnevniku jednoga Nikoga. I odgovara: „Niko je ljudsko ime, Ništa je ljudsko saznanje“, uveren da su obe reči nedovoljne da predstave sve slučajeve „ophrvanog duha ništavilom sveta“.
Lazarević je zaista bio Neko u diplomatiji, kulturi i književnosti Srba, ali ga je komunistički režim učinio da bude Niko, a njegovo delo Ništa. Tako je Neko postao Niko, a njegovo stvaralaštvo – Ništa. I to su Srbi, poratni, ne samo kada je Lazarević bio predmet identifikacije i personifikacije, već i mnogi drugi, prihvatili kao vjeruju, nesvesni da će doći vreme dugotrajnog gorkog kajanja, koje mi danas bolno preživljavamo.
U današnjim, đavoljim vremenima, ima previše primera kada Niko postaje Neko, sasvim suprotno od prethodnog, Lazarevićevog slučaja. Taj Neko bio je malo ili nimalo bitan i vredan pažnje. U ovom tekstu ukazujem na jedan sličan primer iz srpske povesničke sredine, kakvih je previše u našoj intelektualno ojađenoj Srbiji.
Mira je bila Niko, a slučaj je hteo da postane Neko, a kada se slučaj ponavlja, postaje pravilo, s teškim i dugoročnim posledicama po mentalno zdravlje srpskog društva. Od posleratnih Nikogovića srbijansko društvo stvorilo je sadašnje Nekogovoviće, bez sposobnosti i bez srama, mrtvilo duša ljudskih.
Ona je studirala sedam godina, isto toliko vremena bilo joj je potrebno da magistrira, a deset godina da doktorira, dakle 24 godine trajalo je njeno obrazovanje na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U SANU ima i onih koji su nju prevazišli u dugotrajnom radu na magistraturi i doktoratu.
Član Akademije postala je kao vanredni profesor Filozofskog fakulteta, a najviše univerzitetsko zvanje, redovnog profesora, stekla je kao dopisni član SANU, i to pri prvom izboru! Ovih dana postavljena je, voljom predlagača i predsednika Akademije direktorom Arhiha ove slavne kuće, preskačući starije i zaslužnije.
U jednoj ustanovi od reda, staroj i utemeljenoj, kao što se verovalo da je Akademija, to nije moguće bez jake podrške onih koji u njoj imaju jak uticaj. Tipičan primer nasilja nad umom i pravdom.
U izgradnji karijere sve je kod nje išlo naopako, neuredno i neuobičajeno. Ona je u struci jedva prepoznatljiva, znanja i sposobnosti sumnjivih, pedagog i predavač nezanimljiv, istraživač bez istraživačkih rezultata, a kao povesnik nedaroviti selektivni prepisivač.
Kada se pojavila u zgradi Akademije, svojom fizičkom pojavom, garderobom i ponašanjem, izazvala je komentar jednog starijeg gospodina akademika: „Evo nam nove spremačice!“
Otkuda takvo uverenje, blisko istini?
Neznatna na fakultetu, sasvim nepoznata kao univerzitetski profesor, jedva čujna u istoriografiji, dok izvan struke niko o njoj ništa ne zna.
Neprimećena u medijima, niti pak na stručnim seminarima i naučnim skupovima… Osoba nevidljiva, nečujna, nepoznata, neupotrebljiva, a tako olako primljena u Akademiju nauka, srpsku, posle toliko dugog kaskanja na Filozofskom fakultetu! Da li je to samo slučaj ili slučajno? Da li je Ona postala pravilo u srpskoj nauci, a kao i poslanici u Skupštini, biseri srbijanskog društva u raspadanju?
Najzaslužniji za njen uspeh jeste veliki srpski nacionalista, koji to nikada u istini nije bio. Ali On je tema za daleko ozbiljniji pristup!
Tako je u SANU, a ništa bolje nije u Parlamentu, kao ni u drugim ustanovama Srbije. Srpskom narodu preostalo je samo još jedno mesto iskazivanja nade, volje i sposobnosti – Ulica! A kada se ustanove presele na Ulicu, to može biti ili Revolucija ili Komedija.
Autor je istoričar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
