Neko će poginuti zbog tehničkog pregleda

Početak tehničkog pregleda kasni. Nadležni ne osećaju potrebu da objašnjavaju zašto. Samo kažu: „Kasnimo danas, morate da čekate“. Bez izvinjenja, bez kurtoazno pokazane neprijatnosti.

„Ali rođače, ja imam i posao na koji moram da stignem danas, ne mogu toliko da kasnim“.

Ne vredi. Termini prebukirani, a godišnji su odmori, pa se ne radi punim kapacitetom. Novi ima tek za dve nedelje, a do tada će isteći datum s nalepnice na šoferšajbni do kog se mora registrovati auto.

Na traci za preglede se već 20 minuta ne dešava ništa. Zaposleni sede, puše, smeju se, pričaju o porodici, pričaju viceve…

Objašnjavaju: „Nama je sada propisano koliko vremena moramo da potrošimo po jednom automobilu. Ako brže obavimo pregled, moramo da sačekamo da istekne to vreme da bi uzeli novi auto. Sistem neće da prihvati početak pregleda novog auta dok ne istekne vreme predviđeno za prethodni. A pored toga postoji dodatna kontrola jer kamere snimaju, slika ide direktno u MUP. Znaće ako uzmemo vaš auto unapred“.

Nema veze što to „unapred“ nije unapred jer je moj zakazani termin odavno trebalo da počne.

Posle nekih 50 minuta čekanja dolazi moje vozilo na red. Stojim sa strane i posmatram. Rade se standardne stare provere od kočnica do vizuelnog pregleda da li ima korozije na karoseriji, kao i nove koje uključuju količinu zagađanja iz izduvnog sistema.

Operater u jednom trenutku uzima crevo od kompresora za vazduh i počinje da mi izduvava vazduh iz guma. Na moje pitanje zašto to radi, odgovara: „Moramo sad i to da proveravamo“.

Rekoh na to: „Dobro, razumem da se država konstantno odnosi prema vozačima kao prema budalama koje ne umeju ni pritisak u gumama da nameste, ali da li morate to sad da radite kada je pola automobila stajalo na suncu, a pola u hladu sat vremena, plus gume su verovatno još uvek tople od prethodne vožnje kroz gradsku vrevu do servisa?“

Radnik na to grubo odgovara: „Rekoh vam već da nas snimaju kamere i da slika ide u MUP“.

Pitam dalje: „Dobro, a na koliko bara ćete da mi namestite gume?“. Odgovara: „Na standardno za vaš model“. Na pitanje: „A šta je to standardno za moj model?“, odgovara sa: „na 2,1 ili 2,2 bara, videću“.

Tu već ja postajem nervozan i manje ljubazan: „Nemojte molim vas tako da mi nameštate pritisak, treba da putujem sutra. Imate na vratima nalepnicu, lepo piše za prednje gume 2,2, a za zadnje 2,1 bara“. On na to klima glavom.

Pogledam u njegov manometar – staklo zamagljeno kao da je neka vodena para ušla unutra, napuklo, ima hiljadu isprekidanih linija, kazaljka podrhtava čak i kad je u nultom položaju. Uopšte mi nije jasno kako sa toga bilo šta očita.

Krenem kući gradskim bulevarima i uzanim ulicama, volan malko vuče udesno. Ma dobro, možda je do nagiba puta.

Sutradan pođem na put, a na auto-putu čim brzina pređe 100 kilometara na čas treba mi snagatorska sila da ga obuzdam da se ne zakucam desno u bankinu.

Stanem u zaustavnu traku, razmišljam da li sam vozio preko nekih rupa pa treba balansirati točkove, da li možda treba da se šteluje prednji trap… Sve mi to nekako nelogično da je tako odjednom došlo do problema, a da se ne sećam da sam zveknuo točkom u neko ispupčenje ili udubljenje.

Posle pet minuta razmišljanja gde da nađem vulkanizera, da li da zovem Auto-moto savez ili neku pomoć na putu, setih se tehničkog pregleda od prethodnog dana.

Dokotrljah se polako do najbliže benzinske pumpe s digitalnim manometrom. Prednja leva guma bila naduvana na 3,2 bara, prednja desna na 1,8. Zadnja leva imala 2,0 bara, a zadnja desna 2,3. Shvatim. Neko će poginuti zbog tehničkog pregleda.

Sledeće godine tražiću od servisa koji obavlja tehnički pregled atest da vidim kada im je poslednji put baždaren manometar. Sumnjam da ga imaju. Možda ću i potplatiti radnika da fingira svoje čučanje pored točka, ali da zapravo ne dira pritisak u gumama.

Bezbednost u saobraćaju je izgleda samo formalno bitna kada treba da se uzimaju pare vozačima. Suštinski, da sam se strmeknuo niz liticu pokraj Bubanj potoka – to bilo podvedeno pod uobičajenu stavku „neprilagođena brzina“. Mislite o tome.

Autor je urednik u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa