Kako ima vremena za direktora CIA, a gužva u šesnaestercu za Putina?

A trajaće dok besan narod ne saopšti da je prošlo vreme aplauza, da su karte plaćene našom budućnošću, strateškim resursima ove zemlje i zdravljem naše dece preskupe i da je vreme da se prekine ova farsa.

U okviru Šojićijade, evo nama Aleksandra Vučića, vođe Rito Tinto koalicije, u ulozi reditelja, scenariste i glavnog glumca u Podrinju.

Na mestu planiranog ekološkog zločina. Evo i RTSa koji odavno nije javni servis, već propaganda laboratorija ovog režima.

Po prvi put u istoriji jedna manifestacija osione bahatosti, pretvorena je u seriju koja se direktno emituje na RTS-u. Šojićijada se bez montaže pušta u udarnim terminima.

Pored Vučića i drugih profesionalaca, u seriju se po potrebi ubaci i poneki naturščik, glumac amater koji nema formalno glumačko obrazovanje, ali je po rediteljskom mišljenju vođe Rio Tinto koalicije, idealan da interpretira neki imaginarni lik iz socijalne sredine kojoj pripada.

Jer ko će boje narodu objasniti muke običnog čoveka od nekoga ko je i sam potekao iz nevoljom pritisnutog pučanstva.

Najupečatljivije scene naše Šojićijade snimljene su u kasarni u Loznici.

Gde bi neko ko je kandidat da uskoro postane višedecenijski stanovnik Zabele, našao bolje mesto da se navikava na visoku ogradu i stražare koji čuvaju prostor u kom boravi, nego kasarnu. Život iza žice prikazan u ovoj farsi, za sada je daleko od monotonog i onakvog kakav će biti u Zabeli.

Prijatan miris sveže ispečenih palačinki dočekivao je na ulazu u kasarnu brojne goste naše filmske ekipe. Sve dok u objekat ograđen žicom nije navratio ruski ambasador.

Nameran da vođu Rio Tinto koalicije priupita kako to da ima vremena da se sastane sa direktorom CIA, a gužva mu je u šesnaestercu kad treba da se sastane sa Vladimirom Putinom.

I zar nije vođa Rio Tinto koalicije košarkaški trener. Trebalo bi onda da je gužva u reketu a ne u šesnaestercu.

Kad smo već kod reketa, možda ne bi bilo loše da i Rusija objavi transkripte razgovora nekog Oskara, kazala je njegova ekselencija u poverljivom razgovoru. Tako bi vaskolika Srbija shvatila kako je reč reket u skladu sa onim čemu je Oskar najvičniji.

Ta reč nepogrešivo oslikava njegov karakter, profil ličnosti i nezasit apetit kada je reč o litijumskoj proviziji.

Dobro upućeni kažu da je ruski ambasador pitao da možda vođa Rio Tinto koalicije ne izbegava susret sa svojim prijateljem i bratom Vladimirom Putinom posle posete francuskog predsednika Makrona, koji je Aleksandra Vučića onako lepo pohvalio da isporučuje oružje i municiju Ukrajini kojom se bombarduju ruski gradovi i sela.

A Oskar je to odlučno demantovao, praveći istu onu grimasu koju napravi uvek kada izjavi da je notorna laž da se napio od sreće kada je ubijen Zoran Đinđić.

Na Oskarovu žalost, Makron je upalio svetlo u balkanskom podrumu baš u trenutku kad su Vučićevi prsti bili u tegli sa pekmezom.

Koji je vođa Rio Tinto koalicije onako lepo mešao i pravio sa meštankama Jadra u sakou od 7000 evra.

Ceo onaj kazan pekmeza nije dovoljan da prikrije činjenicu da su posle posete ruskog ambasadora palačinke zagorele.

A oštar miris zagorelog testa, nestašna ruža vetrova očas posla je odnela do Kremlja. Samo pre nego što je miris zagoreih palačinki stigao do Moskve, uvukao se u svaku kuću u Srbiji. Zato širom Srbije, tačnije onim delom naše otadžbine koji Vučić još uvek nije izneo na licitaciju poput Gazivoda, odjekuje:

„Nećeš kopati!“

Vođa Rio Tinto koalicije tokom snimanja Šojićijade nikako ne skida litijumske naočare, koje će postati modni detalj koji će obeležiti njegovu karijeru. A one nisu dovoljne da sakriju pohlepu u njegovim očima zbog obećane provizije. Taj pogled iza litijumskih naočara svakom čoveku u Srbiji jasno poručuje:

„Srbija mora da umre da bi režim Aleksandra Vučića preživeo!“

Sreću kvari samo činjenica da se kasarna u kojoj se snima naša Šojičijada zove Momčilo Gavrić.

Nosi ime po najmlađem podnaredniku iz Velikog rata, koji je posle stradanja porodice, kada su mu pripadnici po zlu čuvene Vražje divizije avgusta 1914. godine ubili oca, majku, tri sestre, četiri brata i baku a kuću u Trbušnici kod Loznice zapalili, pešice stigao na padine Cera i sa osam godina postao borac Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije.

Kažu upućeni da u neko doba iza ponoći, kada je mrak najgušći, kasarnom zagrmi glas dečaka kao tih slavnih godina, kada je po naredbi majora Sretena Tucovića svaki dan po tri puta opaljivao iz topa po položajima Vražje divizije. Umesto pali, čuje se:

„O Oskare. Znaš li ti kakve je očnjake imao tvoj imenjak Oskar Poćorek. Znaš li kako ih je oštrio na kostima nejači Loznice i Šapca. Pa ih je polomio o tvrdo stenje litijumsko na Ceru i Kolubari. Čuj me Osakre. Sudbina vas Oskara je da gubite u Jadru i Rađevini!“

Nećeš kopati, Oskare!

Autor je poslanik DS

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.