Cicvara u Badenu

Svetislav Basara Ćute portparoli. Nema saopštenja iz Demokratske stranke. Nismo saznali zašto DS-ovi koalicioni partneri sastavljaju spiskove za odstrel. Nema veze. Saznaćemo. Kao što smo saznali da je naša delegacija tokom pregovora u Badenu večerala sa albanskom. Sa izuzetkom premijera koji je, vele, večerao u grčkom restoranu. Privatna stvar, reklo bi se. I bila bi da je premijer otišao privatno u Baden. On je, međutim, tamo otišao kao član (možda i šef) delegacije Republike (dakle javne stvari) Srbije, tamo je odneo privatizovani suverenitet sviju nas, tamo nas je sve predstavljao i tamo je bogougodno i idioritmički večerao kod istovernih Grka. Premijer, ma gde se nalazio, ne propušta priliku da odašalje kakvu istorijsku poruku. Poruka sa badenske večere glasi: ja sam Srbin i srpskoga roda, ne bih ja ni za živu glavu večerao sa Arnautima u katoličkom restoranu u kome jela kuvaju i poslužuju vatikanski zaverenici; ja u najboljem slučaju mogu jesti kod brače Grka, a oni će mi – uviđavni kakvi su – spremiti cicvaru. Ne mogu ja bez Srbije i srpskih mezetluka nigde i nipošto. A zna se da jedem – kad to uopšte mogu od brige sa Kosovom – isključivo sa Srbljima.
A ovi, ovi što jedu sa Šiptarima, to su izrodi i izdajnici. Kad, ne daj bože, dođe strašni čas, ja ću se obratiti naciji i reči ću: „Nisam jeo!“
Takav je otprilike tok premijerovih misli. Ali večera jednog državnika na veoma bitnim pregovorima nipošto ne može biti sasvim privatna stvar. Ta uboga idioritmička večera otvara prostor za raznorazna tumačenja. Evo, recimo, zapadni analitičari to mogu protumačiti ovako: „Premijer Srbije je nevaspitan i tvrdoglav čovek koji ili ne poznaje ili ne haje za diplomatski protokol i elementarna pravila uljudnog ponašanja. Činjenica večeravanja u pravoslavnoj sali grčkog restorana i konzumacija cicvare i suvlakija sračunati su na to da ostave utisak čvrstine karaktera, ali mi, kao iskusni ljudi, znamo da je to najobičnije foliranje i inat – oruđe sa kojim ne može bogznašta uraditi. Umesto da nas impresionira, ako mu je to bila namera, učvrstio nas je u rešenosti da učinimo sve da Kosovo što pre dobije nezavisnost, pa neka onda od muke večera samog sebe.“
Doista, neobično je to ponašanje za čoveka koji ljudima sa kojima neće da sedne za isti sto velikodušno nudi najširu moguću autonomiju, sva ljudska prava i slobode kakvih nema ni na Olandskom ostrvlju. Zapadni analitičari bi mogli da postave i ovakvo pitanje: „Da li prime minister daje Albancima tako široku autonimuju zato da Srbi i Albanci ne bi, daleko bilo, večeravali zajedno, dočim po svaku cenu hoće da zadrži suverenitet nad prostorima večeravanja, jer je suverenitet apstraktan, a pride i premijerova fiks ideja? Da li mi, zapadni analitičari, možemo verovati da takav jedan čovek ozbiljno misli ono sa najširom mogućom autonomijom ili hoće da nas obrlati pa da za koju godinu, kad stane na noge, povede novi kosovski boj? Nisu li u pravu Albanci kad hoće da se odvoje od onih koji neće da ih udostoje ni prisustva na protokolarnoj večeri?“
I ja bih dao skromni prilog analizama pravoslavne badenske večere. I ja bih da proniknem u misterije premijerovog animoziteta prema Albancima. Ni na kraj mi pameti, naravno, nije pomisao da je premijer rasista. Daleko od toga. On je demokrata. Voli sve ljude osim srpskih izroda sa ove strane Drine koji nisu oduševljeni njegovim gučanskim vizijama Srbije. Možda je tajna animoziteta u tome što mogućnost nezavisnosti Kosova stoji na putu njegovim istorijskim planovima. Kada kažem „istorijskim planovima“, mislim na mesto koje je premijer samom sebi namenio u srpskom istorijskom panteonu, na otrpilike ovaj redosled veličina: Junački Kralj Petar I Osloboditelj, Viteški Kralj Aleksandar I Ujedinitelj, Herojski Premijer Vojislav I Kosovopovratitelj.
Mlađim čitaocima ovo može izgledati kao preterivanje, ali oni koji dobro poznaju to društvo profesionalnih prevaranata, rđavih pesnika, pisaca i političara (sada saborno ujedinjenih u premijeru), znaju da su oni sujetni do te mere da danonoćno brinu o svom posmrtnom položaju u srpskom društvu. Nema tu preterivanja. To društvo nekromanta, nekrofila, profesionalnih narikača i mrtvozornika, ako je nekada i imalo neku pozitivnu ulogu, sada se nepovratno srozalo na mentalni nivo ibarske magistarle i duhovnu bedu mahalskih ćepenaka. I to bi bila njihova stvar pod uslovom da svoju zadrtost, nekompetentnost, kilavost, ojađenost i gubitništvo nisu uspeli da uzdignu na nivo državne i spoljne politike.