Čija je vojvođanska železnica

U malo kom mestu Vojvodine nije postojao „ajzliban“ (od nemačkog: ajsen, željezo i bahn, put), sa tipskom železničkom stanicom u kojoj se, ne slučajno, nalazio i stan šefa stanice. Vojvodina je 1918. izašla iz Austrougarske i ušla u Srbiju i Jugoslaviju sa najgušćom železničkom mrežom u Evropi od 8,7 km pruga na 10.000 stanovnika i ukupno oko 2.200 km pruga. Sada, taj sistem je devastiran, umnogome na ivici opstanka i elementarne funkcionalnosti i predstavlja tužan spomenik o nekadašnjem prisustvu Evrope na ovom tlu.

Istina, železnica u svetu je izgubila svoj nekadašnji primat i sjaj, ali je ostala nezamenljivi činilac privrede i društva. Velika Kina ubrzano gradi pruge, mali Izrael proširuje železničku mrežu. A kod nas, železnica je dotučena nebrigom, glomaznom centralizovanom organizacijom, pa i korupcijom (neki prethodni čelnici železnice Srbije su u zatvoru) i godišnje „guta“ ogromna budžetska sredstva za opstanak. U 2010. godini najveći gubitaš u Republici bile su Železnice Srbije sa 1,7 milijardi dinara ili 170 miliona evra gubitka!

Ustavom Republike Srbije od 2006, odredbom člana 183 dat je osnov da Vojvodina povrati deo nadležnosti nad železnicom oduzete od strane Miloševićevog režima, a koja glasi: „Autonomne pokrajine, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti: drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređenja puteva…“

Strategijom razvoja železničkog, drumskog, vodnog i dr. transporta u Republici Srbiji od 2008. do 2015. koju je donela Narodna skupština i koja je na istoj liniji, utvrđeno je (pod II tačka 4): „Upravljanje transportnom infrastrukturom koja je u vlasništvu države postepeno će se prenositi na organe pokrajine kao i organe lokalne samouprave.“ O kakvoj enormnoj centralizaciji je reč pokazuje podatak da od ukupnog BDV (bruto dodatna vrednost) u oblasti saobraćaja u Republici Srbiji čak 82,3 odsto otpada na Beograd (Nacrt prostornog plana Republike Srbije od maja 2010, str. 181).

Prilikom donošenja Statuta AP Vojvodine i Zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, očekivalo se pravo na osnivanje tri javna preduzeća, u oblasti drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja. Nacrtom zakona o utvrđivanju nadležnosti od marta 2009. bila su predviđena samo dva preduzeća, JP za plovne puteve i JP za železnički saobraćaj APV, uz izuzeća magistralnih pruga i koridora. Tokom višemesečnog odlaganja donošenja Statuta na Vojvodinu se sručila lavina osporavanja i mržnje i ova javna preduzeća su izostala iz kasnije donetog Zakona, a Vojvodina je na kraju u oblasti železnice „dobila“ samo sramno pravo (posebno u odnosu na ono šta je u državu unela) da „vrši inspekcijski nadzor“ (čl. 31 Zakona o utvrđivanju nadležnosti APV, Sl. gl. RS 99/2009).

Zar je navedena ustavna norma data samo zato da Vojvodina ima pravo da pregleda železničke signalne uređaje, ispravnost osovina i točkova i slično? Smatramo da nije, da ustavni kapacitet nije ni blizu iskorišćen, da je ovim Ustav, zapravo, izigran kao i Strategija.

No sada, prilikom donošenja Zakona o javnoj svojini, pitanje povraćaja imovine i nadležnosti ponovo je aktuelno. Pogledajmo šta bi Vojvodina „dobila“ po gore navedenom Nacrtu zakona od marta 2009. u oblasti železnice. Ako se od ukupno 1.735 km pruga u Vojvodini izuzmu magistralne pruge i Koridor 10 (Subotica – Beograd, 200 km; Šid – Beograd, 120 km; Beograd – Vršac – granica, 83 km i Novi Sad – Odžaci – Bogojevo, 120 km) ukupno 503 km, železnici Vojvodine ostaju 1.232 km, od čega je oko 800 km u lošem stanju, ali se saobraćaj odvija dok je preostalih oko 400 km propalo i saobraćaj se ne odvija. Ovim bi Vojvodini pripao lošiji i propali deo sistema dok bi ono iole akumulativno ostalo Beogradu. Po slobodnoj proceni, na Koridoru 10 i magistralnim prugama koji čine oko 25 odsto pruga, ostvaruje se oko 50 odsto učinka.

Međutim, po Nacrtu zakona o javnoj svojini ne vrši se preraspodela već „prepakivanje“ imovine. Vojvodina nastavlja da koristi ono što je do sada koristila, samo pod firmom vlasništva. Ranije oduzeti infrastrukturni sistemi se ne vraćaju, pa ni železnica ne dobija ništa, čak ni onaj zapušteni deo, ostaje joj samo inspekcijski nadzor. Ustav je ponovo izigran, a autonomija obesmišljena, osim ako se pod tim ne podrazumeva transmisioni redistributivni punkt na bazi famoznih sedam odsto Ustavom „zagarantovanih“ državnih sredstava od kojih je za pet godina Vojvodini uplaćeno svega oko 37 odsto (po izjavi potpredsednika i potvrdi predsednika Vlade APV, Dnevnik, 22. juli 2011).

Nacrtom zakona o javnoj svojini suštinski se ignoriše i (u javnosti prećutkivana) Rezolucija Evropskog parlamenta od 19. januara 2011. kojom se „… poziva na nastavak p r o c e s a prenošenja vlasti usvajanjem Zakona o javnim prihodima, kao i Zakona o javnoj svojini Vojvodine i lokalnih opština…“ Pitamo se kolika će biti cena ovog ignorisanja koje se ne može pravdati visokim nacionalnim interesima („crvene linije“).

U ovom ključnom momentu odlučivanja o povraćaju imovine donošenjem Zakona o javnoj svojini, postavlja se suštinsko pitanje da li će grupa na vlasti u Srbiji odlučiti da i dalje upropašćuje Vojvodinu ili da to prekine ili ublaži. Da li Srbija ima mudrosti i morala da zaštiti Vojvodinu od same sebe? Konačan odgovor će se videti po tome da li će se železnici i drugim velikim sistema u Vojvodini (putevi, kanali, PTT i dr.) vratiti oduzeta prava i imovina.

Autor je advokat iz Novog Sada