Čija su deca Sjenice i Novog Pazara?

Zlatibor Lončar, ljubitelj helikopterskog prevoza kada je reč o pacijentima iz Novog Pazara, došao je automobilom u zavičaj Ane Brnabić, koja se ne tako davno pohvalila da je direktni potomak Nemanjića.

To što je prilikom ove posete i upotpunjavanja katastrofe u Novom Pazaru Ana Brnabić zaboravila još jednom da napomene ovaj podatak iz svoje biografije i nije neki propust. Ali nemanjem ni najmanje želje da iskaže elementarnu empatiju sa građanima Novog Pazara, kao i Sjenice i Tutina, gde je epidemiološka situacija još i gora, nedostatkom osnovnog vaspitanja da unesrećenim porodicama makar izrazi saučešće, kod mene je ova osoba pobudila sumnju da zaista pripada Nemanjićima.

Samo ne onoj svetorodnoj lozi blagočestivih kraljeva i careva, već novokomponovanim naprednim Nemanjićima koji nemaju ni morala, ni časti ni ljudskosti, koji ljude nemilice gaze na pešačkim prelazima i naplatnim rampama, koji crtaju mete političkim protivnicima i svojim ogavnim izjavama pune snajpere i duge devetke izvršiocima radova u Kosovskoj Mitrovici. Horsko uaaaaa iz Novog Pazara čulo se do Andrićevog venca.

Zato se posle četiri dana izolacije oglasio i predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić, smelo ustvrdivši da su Ani Brnabić i Zlatiboru Lončaru zviždali lokalni narko-dileri koje je on lično prepoznao. Siguran sam da Aleksandar Vučić ljude koji su se okupili ispred novopazarske bolnice ne poznaje, niti ih je ikada video na Jovanjici, još manje u društvu svog prvenca.

Kao što sam siguran da Senada Jašarević, koja je sa još desetak ozlojeđenih ljudi utrčala za ministrom zdravlja i predsednicom vlade i koja je tokom eskalacije epidemije virusa izgubila majku a otac joj je u teškom stanju, nije narko-diler, već ozlojeđen čovek.

Prilikom obraćanja predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića još smo saznali i da je bolnica u Novom Pazaru ne samo najbolja u Srbiji, nego među najboljima u svetu. Bolja od mnogih nemačkih bolnica, kako reče nedavni nosilac liste Srpske napredne stranke. U iole pristojnoj i normalnoj zemlji, davalac ovakve izjave bi bio hitno transportovan do Kovina kako bi iznutra osmotrio kvalitet tamošnje psihijatrijske ustanove, ne bi li nju na adekvatan način uporedio sa sličnim svetskim klinikama kada za jedno 20 godina izađe sa lečenja.

Normalan svet bi se takođe odmah zapitao zašto Maja Gojković, Marko Đurić, Aleksandar Vulin i ostali sa kojima je uz osmeh, korona kolo i trubače, Aleksandar Vučić proslavljao svoju istorijsku pobedu na izborima, nisu prebačeni u Novi Pazar na dalje lečenje. Zluradi bi pitali zašto ih nisu prebacili nekim od novonabavljenih helikoptera.

Ali u toj noći koja je i Srbiji i svetu razdanila vidike i horizonte, kada su se mnogi uhvatili u korona kolo u štabu Srpske napredne stranke, konačno je svima postalo jasno da su Vučiću i naprednjacima glasovi mnogo važniji od ljudskih života.

Dok su ljudi uveliko umirali i još uvek umiru, nekome su zasmetale umrlice izlepljene na javnim mestima u Novom Pazaru, koje najbolje govore o razmerama katastrofe. Pa se taj neko svojski potrudio da umrlice ukloni. Slike dželata tih ljudi nikome nisu zasmetale. Dželat se još uvek osmehuje sa bilborda i izbornih plakata poručujući da sve što radi, radi za našu decu.

Možda bi vođu AVačkog klana valjalo zapitati čije je dete Senada Jašarević, koja je ostala siroče. Iz koje je progovorio očaj, bes, jed i gnev. Čija su deca dvojica građana Sjenice koji su vraćeni iz Užičke bolnice da se uguše na parkingu hitne pomoći jer za njih nema kiseonika. Da nisu možda oni deca onih 100 za jednog.

Čiji je moj prijatelj Ilija, koji je u tišini sahranjen preko puta Petrove crkve. Koji nije ni stigao do bolnice u Novom Pazaru jer nije bilo saniteta da ga preveze. Umro je u istom danu kada i Rifat iz Pazara. Za njih nije bilo mesta u bolnicama. Ni kiseonika. Jer u džepovima nisu imali člansku kartu Srpske napredne stranke. Da su je imali, možda bi bili primljeni u Užičku ili Kragujevačku bolnicu. Možda bi i po njih doleteo helikopter. Sad se bar lako leti kad se razišla magla. Ona izborna. I sve je jasno.

Ni Iliji ni Aliji nema budućnosti u zemlji u kojoj pobeđuje AVački klan a poraze beleže razum, normalnost i život. U zemlji u kojoj je dobro ovako ugroženo od nadirućeg naprednog zla, u kojoj više nema ni kiseonika ako nemate člansku kartu, jedini lek je pobuna protiv nosioca virusa prostote, mržnje i bahatosti.

Brate Rifate, neka Alah uzvišeni ukabuli sve tvoje ibadete, neka ti pošalje Melekea Ridvana da ti otvori vrata Dženneta, gde si za života svojom dobrotom i plemenitošću davno zaslužio mesto. I tebi, brate Ilija, sa verom i nadom u Vaskrsenje nek milostivi Gospod podari mesto u rajskom naselju. Nećemo vas prepustiti zaboravu.

A to ćemo najbolje učiniti ako obezbedimo da i Ilija i Alija i svi mi živimo u zemlji u kojoj će kiseonik biti dostupan svima. Baš kao i sloboda.

Autor je član DS