Čija su naša ljudska prava?

Gledajući kako se ljudi ophode prema primeni ljudskih prava, često zaliči da će nam trebati još 4.000 godina da svi pročitamo šta piše u tim dokumentima.

Mislim da nema razloga da izgubimo još toliko vremena na nejednakosti i nepravdi, doba je interneta, pismenost je većinska, nije teško čitati.

Ljudska prava su kao so, može se bez njih živeti, ali je bljutavo i jedu se nepravde, bez njih neki ljudi smatraju druge ljude predmetima, robom koja se može posedovati, dok sami sebe smatraju nekakvim višim bićima s pravom da negativno definišu druge ljude jer se tako osećaju bolje.

Nijedan dokument o ljudskim pravima ne može iz glava i stavova takvih ljudi izbrisati predrasude koje gaje prema različitim od sebe po bilo kom osnovu, a svaki dokument može zabraniti i kažnjavati ponašanje ljudi zasnovanog na predrasudama i ponosu na neznanje o sadržaju obavezujućih dokumenata o ljudskim pravima.

Ako smo kao ljudska bića rođeni sa nekim svojstvom kao što je pol, rasa, seksualni identitet, invaliditet, imamo pravo da se prema nama ophode bez omalovažavanja zato što nešto jesmo, imamo i ljudska prava na svoj kulturni, etnički, nacionalni, verski, bilo kakav identitet koji stičemo rođenjem u nekoj zajednici ili usvajamo odrastanjem.

Naša radna i socijalna prava su takođe deo ljudskih prava, naše pravo na zdravlje, na život je ljudsko pravo i te ljudskopravaške vrednosti zapisali smo u sve zakone.

Pa u čemu je onda problem?

U tome što ponekad ni ne znamo koja su naša prava, ponekad u tome što se ljudima na pozicijama moći baš i ne sviđa da svi ljudi imaju ista prava, a najčešće zato što i sami često pripadamo pogledu na svet kojim smatramo da ta prava pripadaju samo nama, ali ne i nekim drugima.

To je izvor raširenih rasnih i etničkih distanci, svuda, kod nas izrazom netrpeljivost prema etnički različitim od nas samih kao što su to Romi, Albanci ili Hrvati ili verski drugačijih od nas samih ili polno drugačijih ili drugačijih po društvenom statusu, siromašnijih od nas, zavisnih od nas, kao što su to deca ili stariji kojima treba naša nega, izdržavanja ili pažnja i poštovanje jer su svi ljudska bića.

I taj poslednji smatrajući stav mnogih od nas je izvor volje da kinjimo druge ljude svim mogućim maštovitim oblicima, od onog kad imamo bilo kakvo zrno moći u administraciji, u fabrici, u porodici, školi, bilo gde, pa to zrno moći trošimo na kinjenje ljudi zloupotrebljavajući moć koju smo osvojili i zaradili za sve drugo osim volje da kinjimo ljude.

I tako jako mnogo ljudi živi u nepravdi i nejednakosti jer nam je vladavina prava kojom bi se obezbeđivala primena ljudskih prava krhka, podložna omalovažavanju i zanemarivanju.

Pa zašto tako ne volimo vladavinu prava kojom pročitamo šta piše u zakonima, pa onda primenjujemo kako piše, zašto tako srčano negujemo nečitanje, neprimenjivanje i ponos na neznanje?

Zato što nam nedostaje izgrađen dijalog o ljudskim pravima kojim se gradi kultura ljudskih prava kao temelj vladavine prava i zato što bez takvog dijaloga nema prostora za odgovornost bilo koga ko samovoljom smatra da može da krši ljudska prava da kinji ljude ili se veseli nasilju prema ljudima, nasilju bilo koje vrste, od porodičnog, preko institucionalnog do uličnog, sportskog, vršnjačkog, verbalnog, medijskog, kakvog god.

Paradoks naše kulture je što imamo pojam „čojstvo“, koji znači da čuvaš druge od sebe i koji predstavlja srž primene ljudskih prava i istovremeno se ponoseći njime često apsolutno ne marimo da ga pretvorimo u svoje svakodnevno ponašanje.

Pa tako umesto dijaloga i razgovora, biramo siktanje, režanje i verbalno smeće, umesto služenja ljudi u administraciji, biramo sleganje ramenima i prezir prema sopstvenim odgovornostima, umesto porodice u kojoj vlada privrženost i briga jednih za druge, biramo nasilje i nesreće kojima sve nesrećne porodice liče jedna na drugu, umesto čitanja, znanja, primene ljudskih prava i izgradnje vladavine prava u našem sopstvenom društvu, biramo odlazak tamo gde svega toga ima, ostavljajući iza sebe sve što jesmo i što bismo voleli da nismo.

A treba samo dok pevamo „Bože pravde“ da gradimo društvo pravde. Možemo mi to.