Čiko, je l’ sav ovaj novac tvoj?

Naši roditelji su je čekali u starom seoskom domu gde se, već od prvog mraka, uz živu muziku (tehničkih pomagala nije bilo) galamilo, pilo i igralo do ponoći – a onda bi dremljivu babu, sa klupe na kojoj je s mukom dočekivala svoju ulogu, podizali i „tukući“ metlama isterivali (simbolično – kao staru godinu), a uvodili mladu devojku, kao Novu godinu, i hvatali se u dugo kolo.

Jedne su godine, tako, staru godinu malo jače potkačili pa su morali, konjem zapregnutom u saonice, preko smetova i zaleđene drvene ćuprije na Timoku, lekaru u Minićevu da pokvare novogodišnju noć.

Naravno, nije sve glatko teklo – babe se nisu otimale za ulogu jer im je teško bilo da ostanu budne do gluvog doba, a devojke su se nerado odricale vesele igranke do ponoći, jer je iza ponoći trajalo kratko – izmoreni i „mokri“ igrači su već oko jedan sat slalomima kretali kućama.

Jutro nam je svanjivalo isto, i sem novih tragova u snegu, u našim tek pupećim životima nije se menjalo ništa.

Deda Mraz je nama bio nepoznanica, a očito da smo i mi to bili njemu jer se njegove sanke nikada nisu provezle pored naših zavejanih seoskih kapija, niti je njegova ruka nešto pružila našim.

Onda kada je, sa TV repetitorom izraslim 120 metara na najvišem vrhu nad selom, došla struja i vesti o svetu širem od naših dvorišta, kad smo stigli na pod učionice mazan olajem, iz koga su rasle drvena računaljka i tabla, a na zidu karta velike FNRJ, bilo je i kasno.

Pogotovo što je učiteljica, nekako oko Svetog Nikole, otišla na porođaj, a nama, preko brda iz susednog sela, posle podneva jer je pre podne učio decu tamo, dolazio učitelj.

Snegovi su padali do pojasa (nama do ramena), a učitelj se uz „dodatno gorivo“ probijao kroz smetove, stižući do nas mokar u svakom smislu, pa je nastava često bila vesela jer je učitelj umeo da odmah zapeva prvi, a mi sa njim.

Deda Mraz je počeo da dolazi u kuću tek mojoj deci.

Isprva darežljiv, ali kako su deca odrastala postajao je sve škrtiji pa je čak jedne Nove godine, 1994. (opisano ranije u Danasu), kad smo na jelku povešali tadašnje vođe umesto ukrasa, Deda Mraz zaobišao naš dom, verovatno ljut jer mu pare za poklone daju ti isti, povešani.

Deca su ga se, nakon toga, zauvek odrekla i poslala u lepu Laponiju, tako da sam izgubio nadu da ću ga ponovo videti.

Ali pusta želja nikad ne miruje, pa nebo ume da uzvrati kad najmanje očekuješ.

Ovog leta, nakon što sam na dan Ognjene Marije (i 65. rođendana) prekomandovan u penzionere, neko je dao komšiji dve hiljade i za mene.

To ti šalje Deda Mraz, onaj koji i penzije i plate daje, tvrdio je komšija, stariji po stažu; mada je mene, olinjalog vuka, teško navući na trag irvasa, pogotovu u vreme kad sunce još žari teme.

Iako je ovaj Deda Mraz nastavio da pred mojim pragom, malo-malo, ostavlja po dve hiljade – verovatno poučen pretečom iz zemlje Bunga-bunga, i vremena kada mu (tom preteči) dok je još nosio kapu za groš, nisu mogli doći na svirku Mocart i Betoven, pa je on svirao sam i širokoruko objavljivao: „Dve hiljade za gospođu“ – nikako ne uspeva da kupi moje verovanje u njega.

Ali on uporno, svakoga jutra, iz svoje Čipunije, zapreže krdo irvasa nečistokrvne rase; irvase sa krivotvorenim ili kupljenim pedigreima, agresivne rikače koji svojim teškim kopitama grabe novosagrađenim deonicama jer pre njegove nebeske pojave puteva po Srbiji nije bilo; i ono što je bilo, gazili su Turci na gastarbajterskom putu za Nemačku ili ih je orao Marko – gaze, da stignu pred svaka vrata, ne obazirući se na nekakve zgubidane koji se okupljaju na petljama i oko ćuprija, ili sneg koji iznenada blokira sve sa mokrih 10 santimetara i pogasi svetla.

U danima kada irvasi posustanu, kada se zgubidani uzjogune pod čekićima i motkama, kad stane onaj bager iz Arene kome su nadenuli ime potpisnika ovih redova, kada vazduplohov ne može da uzleti, ni bivši ministar za rad i boračka pitanja ne može pomoći genitalijama, a međugradske sendvič-čarter vožnje izostanu čekajući oklevajuće putnike – eto njega (kao položajnik na Božić) negde iz katodne cevi, a negde iz LCD ploče (baš kao položajnik) – rasipa orahe po slami, blagosilja onim svojim punim ustima, i samo od te njegove zdravice da se odmah opiješ, da ne pružaš ruku za onim opijatima iz flaše u ormanu ili plasteničke flore.

Pravedan je on, Deda Mraz iz Čipunije, pravedniji od onog iz Laponije jer u njegovoj torbi ima podjednako poklona za sve slojeve (tako bi bilo i u komunizmu, da ga nismo srušili), a ne kao kod onog belobradog iz Laponije koji deli čarobne igračke samo bogatijoj deci – u šta su se uverila i moja deca, čim su prozrela njegovu ništavnost.

Proći će, tako, i ova Nova godina.

Ostaće većini u sećanju kao ona proterana baba sa početka priče, kao otkinuti deo našeg života i bića.

Kao u bunilu prespavana noć.

Ali će Deda Mraz nastaviti da i dalje sa irvasima u peni stiže na naša vrata, na naše adrese koje čuva ubeležene (kao i svaku sitnicu o nama) u onom svom sokoćalu koje ima, i sa koga zna samo da se javi ili pozove svog malog („Imamo li pet miliona za Donji Ljubiš?“), te na njemu, sokoćalu, u neznanju, meša skajeve i skajpove, Vebere i vibere, perače prozora i glave zgubidana po kvadratnom metru.

I neće nam više dolaziti sa po dve velike hiljade, već će na poklon u martu dopisati i nulu, da bi nas u aprilu, kao volove na krmilo, namamio na staklene kutije.

Biće, ako prilike traže, i više.

Samo da sačekamo da siđe sa Ambasadora (ne u Americi, već u Nišu – što je ipak niže od Trampove hoklice) i skokne do velikog trezora u mračnoj pećini, štićenog gmazovima i alama, kao u starim bajkama ili novim video-igricama, pred kojom samo on može izgovoriti čarobne reči „Abrakadabra“ ili „Sezame, otvori se za našu decu“, i zahvatiti pregršt (Imamo! – tvrdi hvalisavo iz katodnih cevi) za gladne podanike, čak i za one nezahvalne zgubidane – dok mi, bedni smrtnici i golaći, nećemo imati ni prilike da samo zavirimo u taj sjaj blaga u tmini pećine, sa naivnim pitanjem malog Žarka Jokanovića Petru Prličku u filmu Žarka Mitrovića:

– Čiko, je l’ sav ovaj novac tvoj?

Autor je književnik iz Bora