Činiće čuda Sveti Vasilije i nadalje

Vukla je sanke u kojima sam sedeo pokriven ćebetom, sa šalom obavijenim oko glave. Gledao sam u njene gumene čizmice kako ubrzano probijaju sneg. Posle 53. godine, sa slomljenim kukom, u bolničkoj sobi, otići će tiho i mirno kao što je i živela.

Rođena u Osijeku. Živela u Đakovu.

Da nije bilo dobrih časnih sestara iz Đakovačkog samostana i majka i njena baka umrle bi od gladi.

Oca, Božidara Mijatovića ugostitelja, ubio je Hrvat. Imala je tek nekoliko meseci. Hteli su i nju da ubiju, da nije bilo suseda, hrvatske porodice Ungar, koji su je sakrili u kola prepunih senom i odveli do železničke stanice Strizivojna-Vrpolje, gde ju je sačekala majka i odvezla u Beograd.

Za Božić, odlazili bismo u malu Svetosavsku crkvu. Tada nije bilo ovog ogromnog, megalomanskog, nepotrebnog hrama, koji je odneo basnoslovne pare, koje su mogle biti utrošene za pomoć siromašnim, deci, starima, obrazovanju, duhovnoj kulturi, zdravlju naroda… U one svrhe, neophodne za život.

Sa Vračara, spuštali smo se do centra grada. Ulazimo u dvorište. Ostavljamo sanke sa strane i ulazimo u crkvu. Katoličku crkvu u Makedonskoj ulici.

Levo je na zidu u kamenoj posudi sveta vodica. Stavljam tri prsta i krstim se i pravoslavno i katolički. Ponekad bi se čule orgulje koje su stajale na balkonu. Kleknuli bi u klupe i pomolili se. Prišao sam Betlehemu zbog koga sam najviše voleo da dolazim.

Bila je jedna koliba veličine moje lopte, sa mnogo slame u njoj. Figure kao moj olovni vojnik. Jedno dete ležalo je u kolevci. Pored njega čovek i žena. Nekoliko jaganjaca i još nešto što sam tek kasnije razumeo.

Majka bi tiho otpevala: Betlem evo, nije daleko. Znajte da sam istinu reko’. U štalici prostoj leži detešce, Na slamici oštroj kao jagnješce…

Tako se rodio Isus Hristos Bogočovek. Od majke i oca, učio sam da poštujem sve dobre ljude i svaku veru, kao što poštujem svoju.

Kasnije, kao mladić, hteo sam da pređem u sve vere, ali sam shvatio da se u meni ništa neće promeniti. U svakoj veri ostaješ onakav kakav jesi.

Vera ne čini čoveka. Čovek može da izneveri veru.

***

Stanovao sam sa ocem i majkom u Profesorskoj koloniji.

Preko puta u jednoj kućici, u podrumu živela su tri brata. Satki, Veap i Ramadan. Kao dečak, išao bih uveče kod njih na Bajram i Ramazan.

Majka bi im poslala po meni narandže, a oni su meni nudili još uvek tople baklave. Sedeo bih s njima prekrštenih nogu na zemlji prekrivenoj šarenim ćilimom.

Soba je bila mala i u njoj su spavali sva trojica. Bilo je toplo. Pucketalo je suvo drvo iz ognjišta.

Da li su mi drvenu muštiklu, da povučem dim, dva, neke krdže koju su zavijali i pušili. Osećao sam se dobro i sigurno. Za Svetog Nikolu dolazili bi kod nas na slavu. Krstili se pravoslavno. Služili žitom.

***

U džamijama, bio sam musliman.

U sinagogama, Jevrejin. U baptističkoj crkvi, bio sam baptista. U adventističkoj bio sam adventista. U svakoj crkvi bio sam u trenucima molitve deo tog naroda, njegove istorije, stradanja.

Molio sam se kao i oni, za njihov narod, kao za svoj. Da svako živo biće, pred Bogom i ljudima bude jednako.

Biće uvek sirotinje, gladnih, žednih i bolesnih. Hristos ne stanuje u svakoj kući.

On sedi za stolom trošne udžerice, sa siromašnima. Jede što i oni jedu. Pije što i oni piju i spava tamo gde i oni spavaju. NJega nema tamo gde su lopovi i razbojnici u njihovim dvorcima zidanim od pljačke naroda. Tamo je laž. Krivokletstvo.

Izdaja. Korupcija. Zadah. Tamo su na Božić, duhovni i svetovni vladari zemlje. Antihristi. Tamo nema Boga. Tamo on ne odlazi. NJima Hristos govori: Teško vama popovi i vlasti licemerna što čašu i zdelu spolja čistite, a iznutra vam je puna grabeži i trulosti.

***

Išao je otac kao dečak u crkvu Lazaricu, kad je još uvek napolju noć i pada sneg. Nosio kolač da ga pop osveti. Bila su dvojica, pamti otac, koja su vrljala kolač po rukama, posipala vinom i lomila ga, a sve pogledavala gde su deca malo bogatijih i pozivala ih k sebi. Kod onih trulih ići će u kuće, sa mantijama na kojima su džepovi lopovski duboki.

Otac je bio među poslednjima, sa još nekoliko raščupanih, pospanih dečaka, čiji su roditelji postili cele godine, jer nisu imali šta da jedu. Gulila se proja, dok ne pobedi ponovo Pašić i deda se ne vrati na posao trošarinca.

***

Mnogo se uplićemo u život Crne Gore i još uvek ne možemo da prebolimo to što je otišla od nas i nikad se ne pitamo kako to da svi odoše, a mi ostadosmo sami.

Hoće svoju samostalnu pravoslavnu versku zajednicu u Crnoj Gori i to je njihovo pravo i ako ima božje pravde, dobiće je. Mora se biti iskren i pošten do kraja i reći ljudima, da se ovde vodi rat i oko vlasti nad enormno velikom sumom novca.

Preći će manastir Ostrog u ruke Crnogorske pravoslavne crkve i čini će čuda Sveti Vasilije i nadalje i pod jednima i pod drugima. I plaćaće se po određenim cenama u rasponu od 3.000. do 10.000. dinara, a može i u evrima. rođenja, krštenja, venčanja, opela, parastosi, razvodi… Davaće se prilozi veliki i mali…

I ko zna šta sve još? U crkvenim oglasima stajaće – Menjam magaricu za „mečku“. Menjam Krst za dušek Dormeo. Menjamo Pontija Pilata za drugaricu Dolovac… Nema fiskalne kase. Nema poreza.

Država plaća doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje. Plaća penzije. Država oprašta zločine i dugove crkvene, kao što i oni opraštaju državi.

***

Predsedniče Vučiću, učinite jedan mali napor i sa Milom Đukanovićem zapalite jedan zajednički Badnjak. Poželite svima zdravlje, mir, zajednički život. Umirite narod.

Mnogo je uplašen i obezglavljen. U vašim sećanjima nikad nema semena ljubavi i osećanja. Sejete samo mržnju prema drugima, koji su nam najbliži susedi i prema nama. Verski praznici se ne koriste u političke svrhe. To je noć kad se rodio Hristos. Mir Božiji, Hristos se rodi!

Autor je dramski umetnik