Činjenice o atentatoru na Pavelića: Odgovor na tekst Novaka Adžića „Četnička bajka o Blagoju Jovoviću“

Bilo ih je doduše i u Beogradu, u arhivu Službe za istraživanje i dokumentaciju Ministarstva inostranih poslova, ali je ona rasturena najpre pred građanski rat 1991. godine (vreme Budimira Lončara) i potom desetak godina kasnije.

Dalja rasprava o izvorima odvela bi me u metodologiju istorijskih istraživanja a u tome nas dvojica nismo u istoj ravni pa se bojim da me neće razumeti.

Tvrdnja Novaka Adžića da su kazivanja Blagoja Jovovića u suštini „montirana priča bez izvora“ nije tačna jer oni (izvori) postoje. Komentarisanje sličnih brojnih Adžićevih konstrukcija odvela bi me daleko, a to ne želim. Može da koristi mala lekcija o činjenicama koje su objavili oni koji su bili dobro obavešteni o konkretnom događaju.

Hrvatski istoričar Hrvoje Matković u knjizi Povijest Nezavisne Države Hrvatske (Zagreb, 2002) smatra da je atentat stvarni događaj: Pavelić je ranjen sa dva metka. Adžić konstatuje da Matković „nigdje ne pominje da je na Pavelića pucao Blagoje Jovović, niti da ga je on ranio, kao bilo ko da je to uradio od četničkih emigranata.“

Da li je Matković znao ime atentatora i njegovu ratnu prošlost ili ne nije bitno. Matkovića citira i Nevenko Bartulin u doktoratu branjenom 2006. godine (str. 413): „After an attempted assassination attempt (probably by the Yugoslav secret service) in 1957, Pavelić fled to Chile and then on to Franco’s Spain. He died in Madrid in 1959. See Matković, Povijest NDH, pp. 207-211.“ Kao što se vidi, Bartulin zna i nešto više od Matkovića! A tek šta je znao Pero Zlatar! No, o otme kasnije!

Bogdan Krizman, diplomirani pravnik, doktor pravnih nauka, objavio je knjigu Pavelić u bjekstvu (Zagreb, 1986) u kojoj ne spori atentat mada ne pominje personalne podatke izvršioca.

Đurica Labović, visokopozicionirani pripadnik jugoslovenske obaveštajne službe, knjigom Pet hitaca u Pavelića (Beograd, 1992) ne uliva poverenje. Moje nepoverenje u Labovićeva pisanija zasniva se na knjizi o Veri Miletić (majci Mirjane Marković, udate Milošević) u kojoj tvrdi da je ona streljana na Banjici 1944. godine. Istorijski izvori prvoga reda (izveštaj Službe državne bezbednosti) kazuju da je streljana posle rata u Požarevcu.

Pominjanje novinara Marka Lopušine (Ubij bližnjega svog, 1-2, Beograd, 1997) kao relevantnog autora je ispod nivoa svršenog pravnika (kakav je Novak Adžić). U pomenutoj knjizi nema ništa konkretno o atentatu na Pavelića. Ima, doduše, bezbroj priča koje običnom čitaocu raspiruju maštu.

Adžić je samo delimično u pravu kada tvrdi da još uvek nisu dostupni relevantni izvori jugoslovenskih i republičkih organa, „kao ni izvori argentinskih vlasti, dokumenti stranih obavještajnih i drugih službi, itd. o atentatu na Anta Pavelića“.

Svojevremeno, dok sam pripremao rukopis doktorske disertacije, pregledao sam arhivsku građu u Ministarstvu inostranih poslova, i to onu koja se odnosila na sudbine sveštenoslužitelja Srpske pravoslavne crkve u ratnim i prvim poratnim godinama.

Tako sam, na primer, gledao izveštaj partizanskog vojnog predstavnika u komandi angloameričkih jedinica u Austriji. Oficir je izvestio svoje nadležne u Beogradu da je saznao da se u jednom rimokatoličkom samostanu kraj Salcburga, u američkoj zoni, nalazi dobro prikriven Ante Pavelić.

U toj arhivskoj građi nisam video ništa što bi ukazivalo šta je činjeno po toj stvari u potonjim danima i nedeljama! Kad sam četvrt veka kasnije poželeo da ponovo pogledam pomenute papire, video sam da su kutije dobro pročišćene, što mi je potvrdio i radnik u arhivu – pomenutih dokumenata nije bilo ali su u registru zalepljenom na kutiji ostale regeste. Tada sam shvatio da je poželjno kopirati sve ono što može da koristi u nekim drugim kasnijim naučnoistraživačkim radovima.

Tu lekciju primenio sam pre desetak godina, kada sam došao do četiri fascikle dokumentacije čiji se sadržaj odnosio na život i delatnost Krunoslava Draganovića, rimokatoličkog sveštenika i tvorca takozvanih „pacovskih kanala“. (Da u tim fasciklama ima ponešto i o odnosu Draganovića i Pavelića tokom poslednjih godina poglavnika poznato je i rukovodiocima Centra Simon Vizental, čije je sedište u Beču).

DŽon Loftus i Majk Arons (Pacovski kanali, razna izdanja) su ustvrdili da iza operacije „pacovski kanali“ stoje Vatikan to jest Sveta Stolica, kao i Angloamerikanci, kojima su nacisti i ustaše mogli poslužiti u budućem sukobu sa Sovjetskim Savezom. Za ovu raspravu najvažnije saznaje u pomenutoj knjizi tiče se Pavelićevog dosijea (i ne samo njegovog, već i Draganovićevog, Artukovićevog i drugih ustaških glavara) koji su ustrojili Amerikanci a koji su autori pregledali tokom rada na rukopisu objavivši konkretne arhivske signature. Znači, treba ih nabaviti i pogledati šta u njima ima. Uzgred, Amerikanci još uvek nisu do kraja otvorili svoje arhive o Adolfu Hitleru, kome je verno, do kraja života, služio Pavelić.

Avro Manhatan u svojim knjigama (Terror over Yugoslavia, London, 1953; i Catholic Terror Today, London, 1969), tvrdi da je Draganović nabavio pasoš Crvenog krsta Paveliću, pratio ga do Argentine i s njim proveo narednih godinu dana.

Robert B. McKormik u knjizi Croatia under Ante Pavelić – America, the Ustaše and Croatian Genocide in World War II (London – New Jork, 2014) pregledao je bogatu arhivsku građu angloameričke provenijencije tragajući o sudbini ustaškog zlata u kontekstu poglavnikove poratne sudbine i tome u knjizi posvetio 20-tak strana (164-184). Ne želim da citiram MakKormikove rečenice, navodim da mu je o atentatu kazivao lično Srećko Pšeničnik, jedan od Pavelićevih zetova. Uostalom, ako mi Adžić ne veruje, neka nabavi pomenutu knjigu i prelista navedene strane.

Još jedan (angloamerički) školovani istoričar pisao je o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, zločinima i zločincima, posebno o životopisu Pavelićevom. Ne bih o detaljima osim što dajem podatke o knjizi: Rory Yeomans, Visions of Annihilation: The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941-1945, Pittsburgh/USA, 2013.

Ne znam zašto je Novak Adžić izbegao da komentariše dva rada koje sam ponudio u prethodnoj reakciji. Oba su veoma korisna za raspravu o temi atentata: Milorad T. Ćulafić, Argentinski osvetnici – Atentat na Antu Pavelića, Beograd, 2016. Pomenuta knjiga zavređuje pažnju jer donosi činjenice vezane za nekoliko dana posle atentata a potiču iz direktnih razgovora Pavelića sa argentinskim novinarima. U knjizi su objavljene fotografije dvojice novinara sa poglavnikom i njihovi tekstovi (str. 141-143). To ukazuje da je autor posvetio dužnu pažnju savremenoj štampi kao jednom od korisnih istorijskih izvora.

Ako je Ćulafić Srbin, što bi se moglo okarakterisati kao pristrasnost, red je da, radi ravnoteže, navedem i jednog Hrvata i njegovo delo: Pero Zlatar, Meta poglavnik: Živ ili mrtav, Zagreb, februar 2010 (drugo izdanje ima izmenjen naslov: Meta Pavelić: Živ ili mrtav, Gornji Milanovac, 2010). Korisno je da se zna da je prvo izdanje štampano u tri dela, u tiražu od 90.000 primeraka. Od tada do danas nije objavljen nijedan kritički tekst o sadržaju.

Zlatar se, kao ugledna ličnost, susretao sa ljudima iz vlasti, diplomatije i obaveštajnih službi, koji su inicirali pisanje knjige i stavili mu na raspolaganje bogatu dokumentaciju. U pomenutoj knjizi ima više desetina stvarnih likova pod punim imenom i prezimenom – najbrojniji su nekadašnji partizani, koji su se posle 1945. raspršili na razne strane. Zlatar piše da su pedesetih godina u Argentini delovale tri službe (jugoslovenska, hrvatska i srbijanska) radi praćenja svojih sunarodnika. Neposredno pored njih delovala je i izraelska služba Mosad (o čemu je autor razgovarao sa Issarom Harelom, iz vrha pomenute službe).

Zlatar je tri puta odlazio u Argentinu, u Buenos Ajres, prvi put sredinom sedamdesetih godina, obišao je nekadašnje poglavnikovo prebivalište. Treći odlazak zbio se 1997. godine: „U Mar del Plati našao sam se i sa atentatorom Blagojem Jovovićem. Razmetljiv i iznimno samohvalisav predao mi je rukopis svoje knjige u kojoj je, iz osobnoga četničkoga kuta viđenja, pomno opisao od A do Z sve od trenutka kad je došao na pomisao da ubije Antu Pavelića pa do konačnog čina u parku u otmjenome predgrađu Lomes del Palomaru…“

Desetak godina kasnije, sredinom 2007, u želji da sazna nešto novo o porodici Pavelić, Zlatar se sastao sa Mirjanom Pšeničnik, rođenom Pavelić, poglavnikovom kćerkom. Ništa novo, međutim, nije saznao osim da su odavno prekinuti kontakti sestara i brata.

Pretposlednja rečenica u knjizi glasi: „Sve ovo sam opisao hladne glave iznoseći činjenice iz kojih će čitatelj sam izvući zaključke“. Šta posle kazati!?

I na kraju, da zaključim: nije mi stalo da pročitam (eventualnu reakciju) Novaka Adžića jer nas dvojica ni u čemu nismo u istoj ravni.

PS: U ličnoj biblioteci imam i memoare Ante Pavelića, Eugena Dide Kvaternika, Vladimira Vladka Mačeka…, članke Vjekoslava Maksa Luburića…, kazivanja Mate Meštrovića Peri Zlataru pod naslovom U vrtlogu hrvatske politike, (Zagreb, 2003).

Ne dobih odgovor na pitanje da li da šaljem pomenute knjige u biblioteku Filozofskog fakulteta u Nikšiću.

(TEKST OBJAVLJUJEMO UZ NEZNATNA SKRAĆENJA)

Autor je istoričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.